Dobri stari Vulfi, igra koja će se uvek vraćati jer jednostavno ne može da nam dosadi roštiljanje Švaba. Posle duže pauze, serijal je osvežen igrom The New Order koji ju je vratio u žižu interesovanja. Neobično, samo godinu dana nakon toga, stigao je još jedan Wolfenstein. Originalno zamišljen kao DLC iz dve epizode, Old Blood je brzo prerastao u expandalone i po ceni od 20 evra se pojavio na istim platformama na kojima smo prošle godine igrali The New Order.

Stara krv iz podnaslova jasno stavlja do znanja da je u pitanju prequel. Vraćamo se u 1946. godinu u nacističku Nemačku, tačno pre dešavanja u New Orderu. Bidža Blašković (i dalje je čudno kada ga neko nazove Vilijam) je u poteri za generalom Deathseadom i trag ga vodi u zamak Vulfenštajn gde, naravno, prvom prilikom biva zarobljen i bačen da trune u jami. Početak je direktna referenca na sjajni Return to Castle Wolfenstein u kome ste takođe na početku igre bili primorani da pobegnete iz ćuze. Podsećanja na RTCW tu ne prestaju te ćete Švabe rokati i na žičari i po okolnim selima, ali i u katakombama. Da, Nacisti se ponovo petljaju sa okultnim, predvođeni manijakalnom Helgom, ali nećemo vam otkrivati baš sve detalje. Ono što je bitno je da je atmosfera mnogo bliža starijim igrama iz serijala, a tu promenu u tonu igre doživećete kao dobro ili loše, u zavisnosti od toga koliko vam se svideo pristup u New Orderu.

Sa mehaničke strane, Old Blood ne nudi naročite novotarije jer je ipak u pitanju ekspanzija. Arsenal je klasičan – pištolji, automatske puške, sačmare i puška sa opcionim snajperskim nišanom. Jedina egzotika, ako bi se uopšte tako mogla nazvati, su raketni pištolj i teški mitraljez koga otimate robotima ili sa tureta. Zvezda igre je multifunkcionalna metalna cevka koju Blaško nalazi na samom početku kada završi u zatvoru i koja će vam biti verni pratilac do samog kraja igre. Osim toga što je hladno oružje, cev se koristi i za otvaranje raznih prolaza, kao i za pentranje po određenim zidovima. Mehanika penjanja svodi se na mini-igru ritmičkog pritiskanja tastera i ona je komotno mogla da bude izbačena jer ne dodaje gameplayu ništa sem gnjavaže prvih nekoliko puta dok ne ukapirate ritam po kom funkcioniše.

Za jednu adrenalinom nabijenu pucačinu u kojoj dual-wieldujete sačmarice i kršite beskrajne talase nacista, jako je čudno što su šunjalačke deonice česte i ponekad ne mogu da se izbegnu. Svako malo ćete nailaziti na delove nivoa gde je potrebno nečujno eliminisati komandire pre nego što se digitalni Hans ili Fric prodernjaju „Alarm! Alarm!” i na vas svale zaista beskonačan napad svojih saboraca. Dovoljno je da ispalite jedan neprigušen metak ili da vas Švaba vidi dok njegovom kolegi menjate lični opis metalnom cevkom da apsolutno svako na nivou sazna za vaše prisustvo i raspali iz sveg oružja. Razumemo ovaj pristup na početku dok se iskradate iz zatvora, ali kasnije (naročito u drugoj polovini kada sve odlazi dođavola) postaje veštačka prepreka koja vas praktično kažnjava jer niste završili nivo na predviđen način.

Rokanje je zato na visokom nivou i obično imate dovoljno prostora da se razmašete i navlačite protivnike na granate ili eksplozivnu burad. S vremena na vreme ćete zasedati za turete, a u jednom trenutku i za komande nečega što bi se moglo nazvati nacističkim viđenjem mecha i to je jedna od najzabavnijih deonica. Fajtovi protiv glavonja vrlo su retki i ne preterano upečatljivi, naročito sa finalnim koji je zamoran zbog enormne količine metaka koju morate da saspete u njega pre nego što ode na večna lovišta. Ostatak protivnika je manje-više dovoljno inteligentan da vas prvo počasti granatom ili uhvati zaklon umesto da srlja pravolinijski ka vašem nišanu. Inače, poslednja dva nivoa težine mogu propisno da namuče čak i hardkor igrače i dobra su promena u odnosu na tipično prelake moderne šutere. Kampanju ćete kompletirati za 5 do 7 sati, u zavisnosti od toga na kom težinskom nivou igrate kao i da li lunjate okolo u potrazi za pismima i drangulijama. Dodatnu satnicu iz igre ćete izvući na challenge i nightmare nivoima. Prvi su arene koje ste već igrali i zasnivaju se na brzoj eliminaciji protivnika u arkadnoj score attack varijanti. Noćne more su nivoi iz Wolfenstein 3D (id baš voli da nas podseća da je radio tu igru) i na svakoj misiji možete naći po jedan skriveni krevet sa koga pristupate ovim deonicama.

The Old Blood neće poneti nagrade za vizuelni spektakl jer se zasniva na nepromenjenom endžinu iz prethodne igre koji ni u svoje vreme nije izgledao preterano impresivno. Megateksture i dalje kasne sa učitavanjem kada brzo rotirate pogled, a dešavaju se usporavanja čak i na vrlo moćnim konfiguracijama iz potpuno nepoznatih razloga. Trebalo bi da je igra patchovana u trenutku dok ovo čitate i da bolje koristi resurse moćnijih grafičkih kartica (mi nismo imali probleme na GTX960). Usput, spremite se za veliku instalaciju čak i ako vam je već instaliran New Order jer igra ne deli resurse sa njim.

The Old Blood nudi sasvim pristojnu količinu sadržaja po podnošljivoj ceni. Kampanja u stilu starijih igara traje taman toliko da je uvek zanimljiva i da se ne osećate kao da orete njivu zbog veštački produženog trajanja. Ovo je više Wolfa, onog koji smo igrali i prošle godine, ali i prethodnih petnaestak godina. Ukoliko vam to ne smeta, apsolutno nemojte propustiti The Old Blood. Igra vam neće pokvariti kasnije igranje New Ordera, štaviše pružiće vrlo dobar uvod u te događaje. Machine Games radi dobar posao sa ovim serijalom, samo im nekako ipak nedostaje „ono nešto posebno” kako bi se vinuli iznad mediokriteta koji provejava modernim igrama.

Bojan JOVANOVIĆ