Ori and the Blind Forest

Ako ste nakon raznih Crysisa, Destinyija, GTA-ova, Witchera, Far Cryeva, Dying Lightova i ostale bratije pomislili da je apsolutno nemoguće da vas bilo šta grafički impresionira u svetu igara, nakon susreta sa novom akciono-platformskom uzdanicom Microsofta sledi novo trljanje očiju. U odnosu na žanr kojem pripada, Ori and the Blind Forest je upečatljivo najlepše i najraskošnije parče zabavnog softvera koje u dubokoj prašini ostavlja famozni Rayman duo (Origins i Legends) kojima je stilski najbliskiji, lako se ulaktavajući međ’ „ozbiljnije” društvo AAA naslova kojima nije jasno šta tu traži tamo neka šarena arkadica.

Iako nominalno pripada žanru 2D-platformi (glavni junak igre i svi protivnici kreću se samo u jednoj ravni), igru pokreće famozni engine Unity, koji u ovom slučaju i više nego uspešno simulira ručno crtane pozadine, odnosno kompletnu grafičku stranu igre. Od dečka koji obećava, Unity je postao platforma za kojom sve češće poseže i bogato i siromašno u svetu razvojnih timova, a sjajna versatilnost ovog parčeta softvera već se par puta pokazala kroz žanrovski i koncepcijski sasvim različite igre.

Kako opisati lepotu kojom zrači svaki ekran, nivo, podnivo, sinematik, sekvenca sa bežanjem ili neki drugi prizor iz ove igre, bez obzira na priložene skrinove? Da li krenuti od vibrantno živopisnih šuma čije se krošnje njišu po vetru ili povijaju na oluji, frapantno odrađenih vodenih površina ispod kojih buja život ili možda od spektakularne scene bežanije pred bujicom koja preplavljuje ogromno stablo? Da li od osvetljenja i kolorita koji su toliko raznovrsni i koji se dinamično menjaju u zavisnosti od doba dana i trenutnih vremenskih (ne)prilika na ekranu? Od ledenih pećina i tamnica sa prelamanjima okoline kroz ledene površine, vetrovitih kanjona, mračnih pećina, činjenice da praktično nema elementa na ekranu koji se na neki, manje ili više diskretni način, ne kreće, njiše, povija ili besprekorno učestvuje u kompoziciji svake scene. Možda medalju ipak odnosi ekspertski izvedena perspektiva pozadinskih elemenata po dubini, koja čini da sve deluje izuzetno živo i opipljivo. Da parafraziramo Morfeusa, to je nemoguće nekome opisati, već je zaista potrebno samostalno iskusiti. Dodatno je zanimljivo da je na četvorogodišnjoj izradi igre učestvovao „tim” Moon Studios, kojeg zapravo čini gomila talentovanih umetnika i programera raštrkanih širom planete, od kojih su se neki prvi put upoznali tek prilikom promocije igre, na prošlogodišnjem sajmu E3.

„OK, dosta hvalospeva grafici, garant su sve ostalo ofrlje odradili...” Zapravo ne. Grafika po strani, svi ostali elementi igre urađeni su na odličan ili sjajan način i igra u punom smislu predstavlja savršenu sinergiju između retro-platformskih klasika i modernih trendova, kako po pitanju prezentacije tako i po pitanju glatkih i besprekorno implementiranih kontrola.

But first things first. Priča prati Orija, simpatičnog kozolikog vilinskog stvora koji se u svom izvornom obliku lista otrgao iz krošnje Drveta-duha, tokom jedne burne oluje. Kratko udomljen od strane medvedolike Naru, Ori ubrzo ponovo postaje siroče, i odlučuje da krene u avanturu oživljavanja usahlog šumskog kraljevstva, nakon što je iz njegovog drveta-roditelja šumski demon Koru iščupao i odneo Svetlost života. Naracija u igri, skladno žanrovskoj pripadnosti, je sporadična, suptilna, nenametljiva i dozirana u manjim segmentima, sve putem postupaka i emocija likova, bez ikakvih dijaloga i zamarajućih objašnjenja (sjajan primer je setni, interaktivni uvod u igru, koji na pravi način postavlja ton i atmosferu).

Igra je osmišljena kao niz većih, međusobno povezanih svetova, koji se neprimetno strimuju u skladu sa vašim napretkom, bez mogućnosti fast travela na posećene lokacije. Igra nominalno nije linearna, ali vas neminovno usmerava u određenim pravcima, jer pojedini delovi kraljevstva nisu dostupni dok ne dobijete/osvojite određene sposobnosti koje vam omogućavaju dalji prolazak, što je, i po priznanju samih autora, direktan omaž žanru metroidvania/castleroid. Orijev verni saputnik u igri biće šumski sprajtić Šein, koji povremeno pruža štura objašnjenja u vezi sa svetom Uspavane šume i kojeg ćete koristiti kao borbeno sredstvo u okršajima sa protivnicima (mališan automatski pogađa protivnike forsiranjem tastera, dok je na Oriju da pravovremeno izbegava napade).

Sposobnosti koje budete dobijali spadaju u standardni set za ovakav tip igara (dupli skok, skakutanje, a zatim i „lepljenje” uz okomite površine i zidove, pero za jedrenje i usporavanje pada i slično), uz jednu specijalnu sposobnost koja donosi čitav novi akciono-taktički sloj igri. Ovo se odnosi na Bash, veštinu uz pomoć koje Ori može da se, kada se nađe blizu protivničkih projektila ili onih neprijatelja koji nisu na zemlji, lansira u određenom smeru, dok projektil/protivnik od kojeg ste se odrazili odleće u suprotnom pravcu. Na ovaj način nije samo omogućeno brzinsko krstarenje terenom, već je protivničke projektile ponekad potrebno usmeravati u određenom pravcu kako biste uništili pojedine prepreke (isto se odnosi i na eksplozivne kotrljajuće protivnike). Uvežbavanje korišćenja ove specijalke zahteva određeno vreme, ali i brzo razmišljanje i munjevite reflekse u odmaklijim fazama igre, kada je potrebno brzo proceniti, uočiti i tempirati korišćenje elemenata od kojih se lansirate (malu pomoć dobijate u vidu kratkog usporavanja vremena kada se Bash aktivira). Igra ima i rudimentarni RPG karakter, koji se ogleda u trostrukom drvetu veština koje donosi raznorazne pasivne ili aktivne perkove i skillove (jači napadi, lociranje bitnijih apgrejdova na mapi, trostruki skok, veću Orijevu izdržljivost, pronalaženje tajnih lokacija). Sistem snimanja pozicije takođe zaslužuje osvrt, jer je igru, pored predefinisanih lokacija (u vidu energetskih bunara), moguće snimiti bilo kada, po cenu utroška jednog od plavičastih orbova koji se troše i za neke druge aktivnosti tokom igranja, i koje obnavljate skupljanjem kristala na koje sporadično nailazite.

„Lepa pričica, fantastična grafika, izvanredna atmosfera, šaroliki elementi gameplaya...aha, sigurno su kontrole mušičave i problematične...” Ponovo pogrešno. Ko god da je radio na ovoj igri, vrlo dobro zna da su udobne i precizne kontrole ključne za celokupno pravilno funkcionisanje jedne platformske igre. Ori i u ovom smislu blista sa svake strane sa koje ga zagledate. Upravljački mehanizam je lak i jasan za korišćenje, odziv na sve vaše inpute je momentalan, i sve krasi besprekorna fluidnost Orijevih pokreta. Nema zamornog rvanja sa tasterima, sporih reakcija, fulanja zadatih komandi i jubilarnog, pedesetog ateriranja u rupu punu šiljaka. Svako Orijevo stradanje ili druge greške pre svega su do igrača, i pravo je osveženje videti ovako profesionalno izvedenu igru uz koju nemate utisak da vas neko konstantno vuče za nos i igra po živcima.

„Ah, pa onda je ovo nešto lagano, da se dečica proigraju otvorenih usta dok gledaju grafiku, pih...” Kardinalna greška. Igru krasi nezanemarljiv stepen težine i izazova, i obiluje momentima koji zahtevaju i dobro planiranje i brze reflekse, naročito kada treba brzinski da vežete više različitih akcija i postupaka u nizu (ovo se naročito odnosi na nekoliko scena opšte bežanije dok sve oko vas preplavljuje voda, ruši se ili gori). Dodatnu težinu donose i pojedini kasniji elementi igre kao što je, na primer, svetlosna kugla koja emituje zaštitnu barijeru oko Orija, koja mu omogućava hodanje po smrtonosnim površinama, ali i kretanje po zidovima i plafonima, bez promene kontrolne šeme (uz dodatne otežavajuće „sitnice”, kao npr. izmeštanje ravni gravitacije).

Nismo zaboravili na fenomenalnu muziku koja je izdašno producirana (i koja pumpa adrenalin, naročito kada se budete suočavali sa demonskom sovuljagom sa početka priče ), dok i u svim ostalim situacijama prikladno prati dešavanja i odgovara ambijentu. Zvučni efekti su bogati i urađeni standardno dobro, uz sporadičnu naraciju Drveta-roditelja, ali bez nekih spektakularnih izleta (za čim nije ni bilo potrebe, u skladu sa atmosferom igre).

Jedina objektivna mana je pojava sporadičnog baga pri kojem kamera prestaje da prati Orija (i koji se više ne može vratiti iz off-screena), ali i to se lahko rešava uz nekoliko „alt-tabova”, dok se pogled ponovo ne resetuje na simpatičnog mališana (što je u trenutku kad čitate ove redove verovatno već rešeno jednim brzinskim pečom).

Bez obzira na to, ne treba uopšte imati sumnje da je Ori and the Blind Forest udžbenička definicija instant-klasika, igra koja vešto rezonira sa svim uzrastima i profilima igrača, i koja treba da postane deo opšte kulture svakog gejmera. A ako vaša šestogodišnja ćerkica priđe privučena prizorom i prokomentariše „Auuu, jel to neki novi crtani film, jel ima prevod da se skine da sednemo da gled....PA TO JE IGRA!”, onda znate da su Moonovci odradili besprekoran posao.

Aleksandar DINIĆ