Doom 3 stvarno nije ništa posebno. Nije bio ništa posebno ni kada se prvi put pojavio 2004. godine, a sada, kada se njegova šminka takoreći razmazala, situacija je još gora – u doba megabogato produciranih igara, ovakvo izdanje je prokleto passé. Te 2004. godine balavili smo nad prelepim shotovima očekujući takozvanu „veliku trojku” – Half-Life 2, Far Cry i Doom 3. I dok su prve dve igre i danas super, Doom nije položio test vremena. Ono što je nekad bilo jezivo, sada je (tragi)komično, a kako i ne bi bilo kad strah gotovo isključivo gradi putem jump-scaresa.

Zato nam nije jasno šta su u id Softwareu hteli da postignu ovom ulickanom BFG edicijom. Jeste da izgleda malo bolje nego pre osam godina, jeste da baterijsku lampu možete da koristite u isto vreme kad i oružje, ali igra je ipak daleko od današnjih first person shooter standarda. Možda su autori mislili da će ovako podići hajp vezan za nadolazeći Doom 4, ali smatramo da je ovo izdanje ipak kontraproduktivno.

Elem, treći Doom je primetno old school, u smislu da nema skrivanja iza zaklona, već se akcija svodi na trčanje i pucanje, što je danas dosadno, zastarelo i previše haotično. Igra se može opisati kao Serious Sam u hodniku. To je bezveze, jer ti uski, mračni hodnici ne pružaju dovoljno mesta za manevrisanje. Takođe, AI je dosta priprost. U Doomu 3 nema strategije, a opet ni akcija nije bezumno zabavna a` la Serious Sam, uglavnom zbog tih tesnih hodnika.

Drugo, mnogo nam smeta to što vam se protivnici često stvaraju iza leđa, u sobama koje ste malopre očistili. Istovremeno, spawnuju se i neprijatelji ispred vas. Kad god uđete u novu sobu, moraćete da se okrenete, pobijete protivnike koji su se tu odnekud stvorili, te se povučete unazad kako vas novi protivnici ne bi povredili. Rince, repeat. Ovaj problem umnogome ubija dinamiku akcije, posebno onda kada vam se desi da nastradate ni krivi ni dužni jer ste navikli na normalne pucačine u kojima vam se protivnici ne teleportuju iza leđa.

Priča kao priča je solidna. Urađena je u stilu „Osmog putnika”. Polako saznajete detalje zavere koja je dovela do otvaranja kapija Pakla, dok se trudite da sačuvate živu glavu unutar klaustrofobičnog, izolovanog kompleksa na Marsu. Tačno je to da je zaplet generičan, ali to je i više nego OK kada se priča posmatra kao omaž. Međutim, veliki problem je bezlični glavni lik, zbog kojeg nema nikakve identifikacije. Isto tako, režija međuscena je bezvezna, daleko od L.A. Noirea, koji je postao savremeni etalon. To umnogome kvari doživljaj.

Ovu ediciju, koja sadrži i do sad neviđene dodatne misije, urađene u sličnom stilu, možete da odigrate iz nostalgije ukoliko vam je Doom ostao u lepom sećanju. Naša ocena je ipak odraz objektivnog stanja stvari.

Aleksandar ĐURIĆ