Nakon što je proveo nešto više od godinu dana krčkajući se u kuhinji malene finske kompanije, Lucius je ugledao svetlost dana. Igru je pravio nezavisni razvojni studio, čije zaposlene nije bilo preterano briga koju će etiketu cenzori nalepiti njihovom produktu. Uz to, autori su Evropljani, što znači da su bili mnogo manje zainteresovani za poštovanje bilo kakvog vida političke korektnosti. Kao rezultat, pred nama je originalno i intrigantno ostvarenje koje se hrabro poigrava stereotipima iz mnogih horor filmova, koji su mu pak poslužili kao inspiracija.

Glavni junak igre je najantipatičniji protagonista u čijoj smo se koži ikada našli. Ćutljiv, čvrsto stisnutih usana, kamenog lica i ugaslog, hladnog pogleda, šestogodišnji Lucije izgleda zloslutnije i mračnije od svog filmskog pandana Demijana iz „Predskazanja”. Njegovim postupcima upravlja hladna i nemilosrdna logika. Nema nikakve ironije da ublaži sva ona silna ubistva koja će klinja inicirati, a nasilje je vrlo malo (ili nimalo) iskarikirano. Pretpostavljamo da bi igra savršeno poslužila nekom dežurnom dušebrižniku, zabrinutom za zdravlje dečice (kojoj igra, naravno, nije ni namenjena). Na drugoj strani, ljudi koji budu u stanju da zadrže kritičku distancu biće nagrađeni solidnim avanturističkim iskustvom – jer je Lucius pre svega avantura, koja će epitet „akciona” zaslužiti kroz samo nekoliko nivoa.

Avanturistički aspekt Luciusa ogleda se u istraživanju ogromne vile i njenog dvorišta (odnosno parka), u pronalaženju predmeta i njihovom kombinovanju u inventaru, kao i prisustvovanju velikom broju razgovora koji Lucija mogu uputiti na rešenje trenutnog problema (koji se obično sastoji od što maštovitijeg i grozomornijeg ubistva nekog od ukućana). Razgovori, nažalost, nemaju nimalo interaktivnosti, već se sve svodi na pasivno upijanje informacija. Akcione elemente čine šunjanje po kući u sitnim noćnim satima, uz izbegavanje rođaka i posluge koji pate od nesanice, kao i paljenje vatrom svih neistomišljenika koji bi da izleče mališu od ubilačkih tendencija (što ćete biti u prilici da praktikujete tek u samom finišu igre).

Lucije je po svim merilima tiho i uzorno dete, koje se od vršnjaka razlikuje tek po kojoj sitnici – sociopatskim crtama ličnosti, neizlečivom sadizmu i, naravno, neizmerno bogatoj porodici, po čijoj ćete vili imati prilike da švrljate. Rođen je 6. juna 1966. godine, a na svoj šesti rođendan ga u nekoj vrsti fantazmagoričnog sna posećuje Lucifer lično, koji dečaka vrbuje za svoje mračne ciljeve (kojima, po svemu sudeći, nedostaje kompleksnosti, jer se svode samo na jedno – rešiti se svih ukućana po kratkom postupku). Za naslov koji pretenduje na izazivanje jeze i straha, pomenuta scena poprilično je naivno režirana. Figura u odelu, zavaljena u fotelji i okružena vatrom još bi mogla i da prođe, ali kada vidimo da senka dotičnog gospodina ima rogove (valjda da ne bude nikakve sumnje u to o kome se radi) jeza ustupa mesto podizanju obrve. Je li tolika eksplicitnost zaista potrebna? Napetost razbijaju i opcioni zadaci u vidu kućnih poslova koje Lucije povremeno dobija, poput izbacivanja đubreta i sređivanja sobe. Posebno komično deluje sakupljanje prljavog veša i njegovo slaganje u košare – trčkaranje po kući sa prljavom čarapom u ruci nije nešto što bismo očekivali od đavoljeg šegrta. Ispunjavanje ovih zadataka Luciju donosi bonuse i povlastice, kojih ima tri. Tu je ouija tabla, koju ćete svakog jutra zaticati u svojoj sobi i koja će vam, u formi zagonetke, dati lagani hint o ključnom predmetu potrebnom za taj dan. Zatim, tu je muzička kutija koja otkriva predmete u okolini (koja efikasno leči poprilično izraženi pixel hunting), i na kraju – tricikl koji će ubrzati kretanje po kući ili ga makar učiniti zanimljivijim.

U predstojećih godinu dana svog života, Lucije će veštom manipulacijom predmetima i ljudima iz svoje okoline načiniti pravi pokolj. Dvadesetak ljudi izgubiće život na misteriozne načine, koji na prvi pogled izgledaju kao nesreće. Policijski inspektor, koji će u međusekvencama služiti kao narator i koji će čitavom (uslovno rečeno) horor iskustvu dodati noir crtu starih trilera, ostaje nemoćan i zbunjen do pred samu završnicu. Lucije interakciju sa okolinom ostvaruje na nekoliko načina. Osim direktne manipulacije objektima, tu su i telekineza, zaposedanje nečijeg uma, nakon čega mu se može sugerisati da nešto uradi, brisanje uma osobe koja ga je uhvatila u psini i, kao vrhunac, spaljivanje nesrećnika koji mu se nađe na putu. Moći se otkrivaju postepeno, baš kao i delovi vile, čiji je izvestan broj lokacija na početku igre zaključan. To doprinosi dinamici jer je (i pored impresivne veličine porodične kuće) okruženje u velikoj meri jednolično.

Miša MITRANOVIĆ