Uspon hiperrealizma

Izbor 3D paketa i komplementarnog rendering endžina na prvi pogled može biti težak i zbunjujuć zadatak. Međutim, nakon malo pažljivije analize, videćemo da se oba biraju na osnovu cilja, jer je najverovatnije da će ljudi koji rade vizuelne efekte za film odabrati drugačije od onih koji rade arhitektonsku vizuelizaciju. To je možda malo izraženije u izboru rendering endžina, jer su njihovi algoritmi obično prilagođeniji određenoj oblasti, gde se uz manje podešavanja i tweakovanja parametara može doći do željenih rezultata. Ovog puta predstavljamo vam Indigo, endžin koji ima široku upotrebu i koji je sposoban da izbaci zaista sjajne rezultate ako se pravilno koristi i ostavi da radi dovoljno dugo.

Indigo je standalone rendering endžin, napravljen tako da bude nezavistan od 3D programa i koristi unbiased tehnologiju renderinga. To znači da upotrebljava algoritme koji simuliraju stvarnu fiziku svetla i ne koristi približne vrednosti (bias) da bi dobio finalnu sliku. To dalje znači da ne postoji kraj rendera, jer Indigo sa svakim prolazom poboljšava sliku i ako ga dovoljno dugo ostavite da radi, u teoriji ćete dobiti identične rezultate kao u stvarnosti. Međutim, zbog ograničenosti ljudskog čula vida i tehnologije monitora, rendering se može prekinuti čim se više ne vidi šum koji je prisutan u ranim fazama. Indigo nema mogućnosti za modeliranje niti manipulaciju objektima, pa zato morate pripremiti scenu u nekom 3D paketu, izvesti je u format koji Indigo može otvoriti, pa tek onda renderovati. Instalacija dolazi sa eksport plug-inovima za Cinema4D, Blender i SketchUp, dok ćete za 3ds MAX, Mayu ili ReVit morati da skoknete do zvaničnog sajta i preuzmete ih odatle. Međutim, korisnici najnovijih verzija potonjih paketa biće malčice razočarani, jer one još nisu podržane. U zavisnosti od 3D programa, plug-in za izvoz integriše se kao poseban meni, a nakon određivanja parametara (kojih ima poprilično) i klika na dugme Export, sačuvaće scenu, automatski pokrenuti Indigo i početi da renderuje.

Interfejs programa je jednostavan i podeljen na nekoliko logičkih celina, od kojih najveći deo zauzima image view gde su prikazani rezultati rendera, koji se može slobodno pomerati i zumirati čak i dok traje render. Ispod menija smešten je toolbar sa praktično svim komandama koje će zatrebati u radu, od dugmeta za pokretanje i zaustavljanje rendera, do dugmeta za dodeljivanje materijala i rendering u mreži. S leve strane nalazi se preview prozor u kojem su prikazani objekti na sceni, a odatle se može podesiti kamera i pogled na scenu koja će biti renderovana. Ispod njega svoje mesto je našao Scene view, lista na kojoj je prikazan svaki mesh, materijal i svi ostali objekti u otvorenoj sceni. Odabir nekog od njih prikazuje parametre (ukoliko postoje za taj objekat) u Property editoru ispod. Cela desna strana rezervisana je za opcije podešavanja renderinga, a različitim grupama opcija pristupa se njihovim biranjem iz padajućeg menija. Naravno, moguće je prilagoditi interfejs prema sopstvenim potrebama.

Indigo ne može manipulisati 3D objektima na sceni, ali se zato vrlo dobro snalazi sa materijalima. Ima sopstveni Material editor kojim je moguće napraviti praktično bilo šta: glinu, vosak, kožu, staklo, šta god vam padne na pamet, i to veoma realistično. Podržani su subsurface scattering, Lambertovi materijali, a metal shaderi napravljeni su tako da izgledaju, reflektuju okolinu i upijaju boje isto kao u stvarnosti. Na zvaničnom sajtu postoji baza materijala koju dopunjavaju korisnici i odakle se svi mogu besplatno preuzeti.

Da bi render izgledao realistično, pored materijala, veoma je bitno i osvetljenje. Indigo nema point svetla kao mnogi drugi programi zato što takva svetla i ne postoje u prirodi, već se uloga emitera svetla dodeljuje nekom objektu na sceni. Autori tvrde da se svaka pojava iz stvarnog sveta može reprodukovati, a da su verovatno u pravu, uverili smo se kada smo videli da na sceni svetlost prolazi kroz staklenu prizmu i izlazi kao duga na drugom kraju. Tačne refleksije, refrakcije i kaustiku Indigo savladava kao od šale, postoji podrška za IES profile svetla, a takođe su na raspolaganju i modeli sunca i neba za realistične simulacije dnevnog svetla.

Treća komponenta za postizanje dobrih rezultata je kamera, koja je u Indigu napravljena tako da simulira pravu kameru. Oni koji su više upućeni u fotografiju naći će sličnosti u parametrima sa podešavanjima na svom fotoaparatu. U skladu s tim konceptom, Indigo automatski primenjuje efekat depth of field, a u svakom trenutku moguće je podesiti tačku fokusa, i sve što treba uraditi je odabrati kameru na listi, kliknuti na dugme Pick focus point i selektovati objekat na sceni.

Kao što smo već pomenuli, s desne strane nalaze se grupe opcija vezane za rendering, a prva od njih je Imaging. Ovaj deo posvećen je određivanju finalnog izgleda slike koja se renderuje. Pored određivanja veličine slike, tu je i opcija Enable Aperture Diffraction, koja će učiniti da jako osvetljena mesta dobiju bloom efekat. Takođe, pošto Indigo renderuje HDR sliku, tu su opcije Tone Mapping sa tri algoritma za njeno prevođenje u LDR (Low Dynamic Range) da bi se prikazala na monitoru kompjutera. Pored toga, opcija White Point određuje referentnu belu boju, koja utiče na prikaz finalnog rendera. Promena ovih parametara neće započeti nov rendering proces.

Indigo podržava rad u mreži računara, render farme i koristi GPU akceleraciju pri renderingu. Još jedna zanimljiva opcija je i Render Queue, gde je moguće odabrati fajlove koji će se renderovati, odrediti broj semplova po pikselu za svaki (što će, u suštini, reći programu kada treba da prestane), a onda ga ostaviti da sam radi i čuva slike.

Indigo se dobro snalazi sa velikim i kompleksnim scenama, a tokom testiranja nismo primetili probleme, pa ako imate potrebu za realističnim renderima, a niste pritisnuti rokovima, svakako mu vredi pružiti šansu.

Miloš MILOŠEVIĆ