Kada kolumnu pišem na rate, u razmaku od nekoliko dana, ponekad se razgoropadim kad vidim da plivam u pomirljivo blagim talasima

Izborna godina u Srbiji – o, kakve megaradosti i raspojasanog veselja za pucanje uvis iz pištolja! Mislite li da će bilo kakav ishod dovesti do ikakve suštinske promene? U normalnim okolnostima, rekao bih ne. Kao i svako ko u političkom procesu učestvuje jednom u četiri godine, odavno sam prestao da verujem u to da se krupne stvari mogu promeniti bezvoljnim izborom na tužnom parčetu papira, lažnim imenom koje umorna ruka zaokružuje fake olovkom.

Posle dugo godina superapatije i nemanja vere u svoje sugrađane, sunarodnike i (posebno) omladinu, od početka 2012. godine iz džungle osluškujem tamtam veselijeg ritma. Razlog za trag bledog osmeha na kamenom licu je srpska cyberspace anarhija, koja lagano prerasta u opipljivi otpor, odnosno Otpor. Bila je dovoljna mikroglasina da neko iz vlasti razmišlja na temu ACTA, pa da maljutke i emčetresomice počnu da se vade iz podruma i odmotavaju iz nauljenih krpa. Digao se scimitar i zweihander, srušilo se nekoliko sajtova pre doručka, organizovao se masovan skup kod Konja u Beogradu. Ljudi su rekli da im je dosta.

Hakovanje sajtova političkih partija i televizija koje zaglupljuju najširi spektar generacija dokaz je da makar jedan promil inteligentnog sloja ne pristaje na egzistencijalni limbo, već poseže za digitalnim ekvivalentom molotova i jajima kojima je istekao rok trajanja. Svaki predstavnik vlasti koji bi zakukao tražeći da inspektor Šolaja radi svoj posao i pohapsi bandu, treba da zahvali Diablu, zlatnom teletu, novčiću od jednog evra ili kom se već idolu/demonu moli na takvom kalibru protivnika. Umesto da ga rulja naoružana kalašnjikovima zapaljenog i vrištećeg za kosu vuče po pesku koji gori od gneva naoružanog naroda, uljudan i anoniman, cyberspace otporaš će ga samo malo provlačiti kroz mulj i šutkati u guzu, što je sudbina hipermnogo bolja od zaslužene.

Politički sistem u Srbiji je trulo truplo, izbačeno na obalu posle gozbi ajkula i bakterija koje više nisu našle ništa vredno glodanja. Ako je Srbija zgaženi, poluuništeni Švarceneger/T-800 iz finala „Terminatora 2”, Anonimusi i drugi anarhohakeri su onaj mali, crveni beep koji ga je trgnuo iz smrti. Našem kolektivnom nervnom sistemu neophodni su FRRRZT! i linija koja trasira alternativni put impulsu koji pokušava da restartuje sistem. Tražiti od ljudi da to bude Hristos preveliki je longšot, ali digitalni otpor je dobar početak pravedne borbe.

Kada kolumnu pišem na rate, u razmaku od nekoliko dana, ponekad se razgoropadim kad vidim da plivam u pomirljivo blagim talasima. On with the threats! Sadašnja, buduća, daleka buduća, pa čak i prošla vlast i ona koja stoluje u paralelnoj, kvantno-mikropomerenoj Srbiji, treba da zna da će popiti urlajuću pesnicu u oko i grkljan ako na bilo koji način bude pokušala da cenzuriše Internet. Karađorđe i Miloš Obrenović treba da strahuju šta će se desiti ako oni, neko njihov ili neko za koga su ovlaš čuli podrži cenzuru Interneta! Ako budući predsednik države, parlamenta, Vlade i bilo čega relevantnog bude makar i sanjao implementaciju ACTA ili nekog ekvivalentnog nazi zakona, moraće da ustane i da se izvini. Javno. Čak i ako samo pomisli. Čak i ako mu neko u razgovoru to pomene, a ovaj mu smesta ne poklopi usta i naredi mu da prestane. Ako poseje oluju, neće požnjeti vihor, već nuklearnu eksploziju, koja jaše na radijaciji sveže eksplodirane supernove.

Za kraj bih malo da diskutujem o problemima političkog angažmana mladih. Postoji nekoliko načina da se jangster uključi u politički proces. Prvi, isuviše jadan for words, jeste učlanjivanje u podmladak neke političke partije. Drugi, potpuno beskoristan sa većine aspekata, jeste glasanje jednom u četiri godine. Treći, i realno jedini inteligentan, jeste korišćenje artikulisane internet sile sa fokusom i merom. Dokotrljati bure baruta ispod parlamenta bilo bi skroz u fazonu Gaja Foksa, ali je nekako nehrišćanski, čak i prema klovnovima koji tamo spavaju i čitaju novine.

Koliko god se trudio, iz glave ne mogu da izbacim podmlatke političkih partija... Ne znam da li ste pre nekoliko meseci čuli za blamažu u Velikoj Britaniji, čiji je premijer (Dejvid Kameron) u nekom intervjuu rekao da je veliki fan „The Smithsa”. Nekoliko sati posle priznanja, this charming man je popio mavaši geri od strane Džonija Mara i samog Morisija. „Gospodine, vi ste karakterni bednik, vi nemate pravo da vam se sviđa naša muzika”, odbrusio mu je legendarni dvojac, nakratko reujedinjen u misiji implementacije masne šamarčine. Priceless. Evo, i vaš Qzma želi da imitira svoje uzore, i poručuje svim pripadnicima podmlatka bilo koje političke partije u Srbiji: „Napolje odavde, šumari. Izbacite iz ruku ’Svet kompjutera’ i nemojte ga više nikad uzeti u lepljivo naručje. Jednostavno, niste dovoljno kul da biste ga čitali. Nemojte me terati da vam dolazim tamo. Bre”.

Miodrag KUZMANOVIĆ