Malo kome je poznato ime glumice Kasandre Peterson, koja je tumačila rolu ekscentrične Elvire u horor filmovima i serijama popularnim početkom 90-tih godina prošlog veka. Inspirisani likom i delom pomenute tete, Horrosoft je u saradnji sa Accoladeom izbacio istoimeni serijal igara za Amiga računare (pored konverzija za Atari ST i C64).

Elvira: Mistress Of The Dark (1990) jeste jedna od prvih igara za Amigu sa autentičnim iskustvom strave i užasa, potkrepljenim veoma masnim tehnikalijama (dodatno začinjenim slikama golišave Elvire), koji je kod igrača stvarao utisak da se zaista nalazi u horor filmu. Priča prati nespretnu Elviru, čiji eksperiment sa magijom kreće naopako, i priziva čarobnicu Emeldu, koja, ni manje ni više, želi da zavlada svetom. Naravno, vi treba da se izborite sa „vrućim krompirom”, očistite sablasni Elvirin zamak od podanika mraka i porazite Emeldu. Pogled je u prvom licu, a za interakciju sa okolinom koristite miša. Kretanje je „korak po korak”, kao što je to bilo uobičajeno u role play igrama tog doba, s tom razlikom što ovde preovlađuju avanturistički elementi. RPG uticaj ogleda se u karakteristikama lika, koje se vremenom povećavaju proporcionalno napredovanju po nivoima. Na raspolaganju imate i magije, koje su daleko efikasnije za tamanjenje neprijatelja od hladnog oružja, ali pre toga potrebno je smućkati odgovarajuće sastojke iz Elvirine knjige magija... Avanturističku monotoniju razbijaju borbe, gde imate dve vrste napada, uz blokiranje, odnosno izbegavanje udaraca – ceo postupak se u suštini svodi na to da u pravom momentu pritisnete odgovarajuće dugme miša i zveknete protivnika ili se zaštitite od njegovog napada. Najveći problem biće vam snalaženje u prostoru (pravljenje mapa se podrazumeva), jer je cela stvar zamišljena kao lavirint soba, dvorana, prolaza i stepenica, pa je lako zalutati. Kao šlag na tortu dolazi podatak da se ceo taj kompleks prostire na više ravni, što svakako doprinosi razbijanju monotonije, budući da se dosta igara sličnog tipa odvija pravolinijski.

Elvira 2: The Jaws Of Cerberus (1992) po mehanici igranja ne razlikuje se mnogo od prvenca. Grafika je pretrpela dodatan facelifting i kvalitetom se graniči sa digitalizovanim slikama. Izmene je doživeo i interfejs, a orijentaciju sada mnogo olakšava pokazivač trenutne lokacije (kompas). Ovog puta Elviru je kidnapovao demon Cerberus, a vaš zadatak je da je spasete pre nego što je dotični žrtvuje u svojoj jazbini. Radnja se odigrava u filmskom studiju „gospodarice noći” i još jezivijoj okolini, koja (ispostaviće se) više podseća na neku AD&D tamnicu nego na bilo šta drugo. Veći akcenat sada je bačen na magije – pojedine prepreke i smetala mogu se ukloniti samo na ovaj način, a dalje napredovanje bez njih je praktično nemoguće. Novinu predstavlja i mogućnost da na početku izaberete četiri ponuđena lika, od kojih svaki ima specifične karakteristike – na primer, kaskader je najsnažniji, dok programer ima najviše mentalne energije.

Pored ovih igara, pojavio se još jedan naslov o dogodovštinama pomenute dame. Flair Software plasirao je svoje čedo Elvira: The Arcade Game (1991), koje, sem glavnog protagoniste, nema mnogo toga zajedničkog sa Horrorsoft sagom. Stil izvođenja je, stiče se utisak, svoju inspiraciju našao u čuvenom Shadow Of The Beastu. I ovog puta (ponovo) treba da se obračunate sa zlim čarobnjakom koji želi da ovlada svetom. Na početku možete da birate dva sveta (Ice i Fire world) sa različitim tematskim krajolikom, a ako ih uspešno kompletirate, otvarate prolaz za finalnu deonicu i konačni obračun. Izvođenje je platformsko-lavirintskog tipa, uz obilno napucavanje neprijatelja. Dok napredujete, skupljate i bolje oružje, kao i specijalke u vidu čini, koje su naročito efikasne u eliminaciji spodoba (nažalost, dejstvo im je kratkotrajno). Energiju obnavljate uz pomoć raznoraznih posudica ili preko „životnih” krstića raštrkanih po okolini. Povremeno ćete morati da uposlite i svoje moždane vijuge uz sporadične logičke zavrzlame, a pažnju će vam držati i mini-boss protivnici, čija fantastična animacija i sam izgled neretko ostavljaju bez daha. Jedino zbog čega vredi probati The Arcade Game jeste zaista odlična grafika – počev od samog introa filmskog kvaliteta, pa do vrhunskog i veoma maštovitog dizajna nivoa. Muzika nimalo ne zaostaje, ali skoro sve ostalo zapada u sivilo proseka.

Mladen STEPANOVIĆ