B eware, I live”. „RAAARGH!!!!”. Uplašeni tinejdžer otpušta komande, drhtavim rukama praveći blur u visini ušiju i sa užasom na licu delićem svesti proklinje dan kada je sa ponosom odlučio da započne karijeru bojnog pilota. Dok zatečeni klinac kolabira na podu prepotopske igraonice, Sinistar proždire bespomoćni brod zamrznut u vertigu.

Ne bismo mnogo pogrešili ovim opisom Williamsove igre iz 1982. godine. Digitalizovani govor u kojem jeziva kreacija Sinistar oživljava i juri vaš svemirski brod i danas može u žaru borbe igračima da sledi krv u žilama. Cilj igre je iz meteora vaditi materijal kojim dobijate Sinibombe za uništavanje Sinistara. Sve vreme su u igri dva tipa protivničkih letelica. Lovci mogu da brane Sinistara, da napadaju vas ili da pucaju u meteore kako bi radnici od rude gradili svemirskog demona (vrebaju da se ogrebu i o vaše parče materijala). Kada sagrade Sinistara, možete se samo nadati da ste sakupili dovoljno bombi i umeća kako biste evazivnim manevrima izbegli groteskno lice iz čijih očiju i ždrela isijava paklena svetlost. Svaka bomba uništava jedan deo Sinistara, čineći ga još razjarenijim.

Igra traži veštinu za kontrolu broda, koji je užasno mali u odnosu na ekran. Dok letite i čekate neminovni susret s neprijateljem, osećaj neprijatnosti izazivaće povremeni zvuci, kao što je prigušen radarski signal sa porukom o događanjima u okolnom vakuumu.

Ognjen POPOVIĆ