Konačno i neopozivo sam se pomirio sa činjenicom da je ovom svetu istekao rok trajanja

Taj ludi, luuudi i hudi svet! Rubrika u domaćim novinama imala je ovaj ili slično bezazlen naslov i bila je prepuna vesti o činovnicima koji su balonom krenuli na put oko sveta, babi koja hrani 130 mačaka i svakoj zna ime ili nečemu adekvatno nevinom i frapantnom. Kad sam ja bio klinac, svako ludilo koje ste videli na televiziji ili o njemu čitali u novinama bilo je manje-više benigno. Za zaista psihotične naslove trebalo je sačekati 21. vek, ekspanziju Interneta i nove, seksi und šarmantne precedente anglosaksonske legislature.

„Gospođa u tridesetim godinama, koja je upotrebila World of Warcraft/Xbox Live! da namami i seksualno iskoristi dečaka od šesnaest godina, optužena je za pedofiliju, uhapšena i u lisicama sprovedena u istražni zatvor”. Druga ili treća vest na istu temu od početka godine. Čitajući obrazloženje optužbi iz jednog od tih slučajeva, u kome se pominju duševna bol i mentalni poremećaj naneti mladom čoveku, konačno i neopozivo sam se pomirio sa činjenicom da je ovom svetu istekao rok trajanja. Svet u kome mladi momci roditeljima i policiji prijavljuju nešto zbog čega bi trebalo da se šutaju u dupe od sreće, da budu ponosni i nadasve idolizovani od strane vršnjaka, i sudovi koji u tamnicu bacaju ženu koja je od klinca, njegovom krutom, nesimuliranom rešenošću napravila čoveka, zaista je kompletno i neopozivo naopak i zaslužuje termičku obradu iz svemira ili makar seriju zemljotresa.

Kao i svako ko živi nekoliko vekova pre opcije za menjanje prebivališta u korist offworld kolonije u kojoj je duh divlje granice i pionirskog morala obrazac odnosa među ljudima, i ja moram da klimam glavom gledajući i uživajući u legalizovanim izopačenostima. Moram da se pomirim sa boleštinama nalik na Beogradsku paradu ponosa i vestima o dugogišnjim robijama kojima se kažnjavaju heteroseksualni odnosi između vojno sposobnih omladinaca i usamljenih gospođa u najboljim godinama. Kad sam ja bio u pubertetu (a to nije bilo pre mnogo godina), šeretski osmeh i tapšanje bilo bi sve što bi izašlo ispod brkova vašeg oca ili nekog organa kojemu bi na uvid predstavili čipkani trofej svoje vazdušno-putene pobede. Nowadays, svakom napaljenom pubertetliji koji ostvari ono o čemu sanjaju svi petnaestogodišnjaci slede šamar i sesija kod školskog pshihologa, koji će mu ukazati na duboko zakopane homoseksualne sklonosti, kojih ne treba da se boji nego, naprotiv, da ih slavi trčeći nag po livadi u društvu belog zeca i jednoroga, a ispod duge. Sa harfom.

Mnogi će na ovo prokomentarisati: „Amerika...”, duboko uvereni u to da je takva glupost nemoguća u patrijarhalnoj sredini kao što je Srbija. Think again. Kao i svaka terestrijalna kolonija kojoj su državotvorni atributi hirurški uklonjeni škopilicom, i Srbija je biološki magnet za svaku prokletu glupost ili trend koji slavi nešto što prkosi ravnoteži svemira. Neko drugi bi mogao da kaže: „Zašto ti je čudno što je kukao mami i milicioneru, to je igrač, sorta ljudi na koje seks i sunčeva svetlost imaju patološki štetan uticaj”, i taj bi možda i bio u pravu, but not quite. Možda ne bi mnogo pogrešili kada bi za sve okrivili Bila Gejtsa – od kada je veliki Demijurg javno obznanio da će kompletno imanje potrošiti u dobrotvorne svrhe, realnost je počela da se cepa po šavovima.

A možda je sve počelo sa ponosno obznanjenim tvrdnjama da su Halo i Call od Duty: Modern Warfare „Star Wars” nove generacije. Ove urlajuće budalaštine izneli su, naravno, likovi iz vrha Bungiea i Activisiona, namereni da po cenu kidanja samog tkanja koje deli dimenzije svoju intelektualnu decu vanpametno naguraju u panteon, da zajedno sa Zevsovim klincima prave kule u pesku i šalju pošast na smrtnike. Bijednici nisu izvukli nikakvu pouku iz blamiranja i trulog paradajza kojima je narod zasuo Džona Lenona posle tvrdnje da su Bitlsi popularniji od Hrista. Guess what, „Star Wars” jeste ispao popularniji od Bitlsa: tri decenije nakon protonskog torpeda u ventilacioni otvor Zvezde smrti, broj likova koji se oblače kao džedaji stostruko premašuje setne likove sa lonac frizurama i tendencijom ka britanskom popu.

Igranje, seks, pisanje kolumne ili lajanje na Mesec... Voleo bih da postoji još neki, rezervni način za smirivanje cunamija želudačne kiseline koji mi se zatalasa kad se suočim ili saznam za bulšit ovako gigantskog kalibra. Vampirizam ili likantropija, šteta što su ih iskorenili još sredinom prošlog veka... Kada bih mogao da se pretvorim u vukodlaka i kandžama pokidam prvog portparola ili medijskog savetnika na koga bih naleteo, sakrijem se iza žbuna, pojedem mu jetru, transformišem se ponovo u Qzmu i fućkajući veselu melodiju vratim se kući kod voljene žene, život u Beogradu bio bi mi udoban kao Thai masaža.

Miodrag „Thai” KUZMANOVIĆ