Dye Diffusion Thermal Transfer uređaji

Pomalo zaboravljena tehnologija u poslednje vreme je ponovo u žiži javnosti, jer je njeno dalje usavršavanje otvorilo nove mogućnosti u svetu štampe fotografija

Još od postanka čoveka, u njegovoj biti javila se potreba da neke trenutke zabeleži u slikovnom obliku. U početku je jedini način da to ostvari bio crtanje po zidovima, o čemu danas svedoče brojni crteži u pećinama širom sveta. Dalja evolucija izražavanja uvela je u upotrebu različite vrste materijala kao što su kože i tkanine po kojima se moglo crtati i, naravno, papirus. Čovek je stvorio umetnost, a likovna dela postala su okosnica njegovog daljeg kulturnog razvoja. Vekovi su prolazili, slikalo se i crtalo, a boje su ušle u naše živote i stvorile najrazličitije umetničke pravce, od kojih je fotografija dobila primat poslednjih 80 do 100 godina.

Počeci prve fotografije datiraju još s početka prošlog veka, kada je za vreme industrijske revolucije rođen prvi fotoaparat. Naravno, tada se nije znalo za moderne čipove koji detektuju boje, pa se sve baziralo na crno-belom spektru. Polovinom prošlog veka usledio je dolazak aparata i tehnologija za beleženje kolornog zapisa na fotografijama i takvi, analogni kolorni fotoaparati dominirali su čitavih 40 godina.

Potreba tržišta za još kompleksnijim i boljim rešenjima iznedrila je digitalne fotoaparate, koje danas susrećemo na svakom koraku i čije performanse iz godine u godinu postaju sve moćnije i moćnije. Međutim, kako su se rezvijali fotoaparati, tako su se usavršavali i uređaji koji su štampali fotografije, a nekoliko godina unazad primećujemo i pojavu specijalizovanih foto-printera čiji je osnovni zadatak da što vernije reprodukuju svaki detalj i nijansu.

Kada smo pre dve godine pokrenuli ovu rubriku, u sitna crevca smo opisali način rada dve najviše zastupljene vrste štampača: mlaznih (ink-džet) i elektro-fotografskih (laserskih). Međutim, u ovom tekstu obratićemo pažnju na posebnu vrstu štampača baziranih na ne tako novoj tehnologiji, koja poslednjih nekoliko godina po drugi put doživljava svoj procvat. Reč je o tehnologiji Dye Diffusion Thermal Transfer (skraćeno DDTT ili D2T2), odnosno tehnologiji sublimacije boja.

Sublimacija

Kao što smo napomenuli, Dye Sublimation tehnologija štampača (što je stariji naziv koji se i dalje koristi) nije tako nova, naprotiv ona egzistira već nekoliko decenija (nastala je 1986. godine). Međutim, u početku je bila vrlo skupa za primenu, odnosno nije bila komercijalno prihvatljiva. Ali, kao i svaka nova tehnologija koja ima potencijal tako se i ova godinama razvijala, te je početkom 90-tih godina prošlog veka postala i široko upotrebljiva. Prvo su se na njoj bazirali mobilni štampači (isključivo crno-beli), tj. rešenja čija je primena bila vezana za rad na terenu, dok su kasnije dizajnirani i prvi foto-printeri koji su mogli da operišu sa više boja.

U suštini, sublimacija boje (dye sublimation) zasnovana je na korišćenju posebnih materija, koje prilikom zagrevanja prelaze direktno iz čvrstog u gasovito stanje. Doziranjem se postiže visok stepen detaljnosti, što još nijedna druga tehnologija štampe nije dostigla. Ono što je u celoj toj priči najneverovatnije jeste da se za formiranje otiska (fotografije) ne koristi mastilo (kapljica) ili prah (toner), već tanki, takozvani poli-filmovi na kojima su naneseni slojevi crne i tri sloja osnovne boje po CMYK modelu. Tokom zagrevanja pomenutog filma dolazi do snažne gasne reakcije (gotovo mini-eksplozije), a boja u gasovitom obliku, koja se u tom procesu oslobađa, pada na papir ostavljajući trag, odnosno formira sliku.

DDTT printeri nisu samo karakteristični po načinu na koji „štampaju” otisak, već i po posebnoj vrsti papira koji koriste. Sam papir kreiran je tako da celom svojom površinom reaguje na mikrogrejače, od kojih je svaki namenjen jednom pikselu. Uobičajena rezolucija je 300 tačaka po inču. Možda će vam se ovaj podatak učiniti isuviše skromnim u poređenju sa novim moćnim mlaznim foto-mašinama koje manipulišu ogromnim rezolucijama, ali u praksi to izgleda dosta drugačije. Boje su kod ovih štampača transparentne i nanose se jedna preko druge, a upotrebljena količina svake boje definiše ton i nijansu tačke. Količina boje precizno se određuje manjim ili većim zagrevanjem boje.

Takođe, svaki minijaturni kvadratić površine papira, koji je namenjen za jedan piksel, može da bude potpuno ravnomerno prekriven bojom, te po ivicama jednog piksela nema izobličenja i deformacija, karakterističnih za druge tehnologije. Time se postiže kristalna oštrina slike, a pošto je zasad obično reč o štampanju fotografija veličine 10 x 15 cm, onda je sasvim razumljivo to zašto nema potrebe za nekim ekstremno visokim rezolucijama.

Takođe, kod drugih tehnologija (ink-džet, na primer) nijanse se postižu podešavanjem veličine kapljice ili gustinom nanosa boje, pa su potrebne veće rezolucije za formiranje određene boje na mestu predviđenom za jedan piksel fotografije.

Nekoliko rečenica o postupku nanošenja boja. Iz prethodnog dela priče mogli ste da zaključite da poli-filmovi (unutar uređaja smešteni u obliku rolne) na sebi imaju niz od četiri pojasa različitih boja (crna, cijan, magenta i žuta), te da printer faktički otisak pravi iz više poteza, odnosno prolaza. Printer prvo uvlači papir iz ulazne fioke i postavlja ga u položaj za nanošenje prvog sloja i ovaj proces biva gotov za otprilike 15 sekundi. Prvo se nanosi žuta boja, a dalje je postupak isti sa preostalim bojama. Po formiranju fotografije štampač još jednom uvlači papir i tada postavlja i poseban zaštitini sloj, koji omogućava da otisak duži niz godina ostane zaštićen od uticaja sunca i vlage.

Prednosti i mane

Glavna prednost DDTT tehnologije leži u visokom stepenu detaljnosti i postizanju verne reprodukcije boja, što je ljudima koji se bave fotografijom od presudne važnosti. Takođe, zbog upotrebe ribona, sami štampači su mnogo manjih dimenzija od sličnih ink-džet rešenja, pa ih bukvalno možete nositi sa sobom. U poslednje vreme proizvođači ovih printera sve češće primenjuju i baterijsko napajanje, čime se mobilnost podiže do maksimuma.

Ipak, postoji nekoliko stvari koje još ne mogu da pariraju „mlaznjacima”. Kao prvo, ova tehnologija ne nudi mogućnost štampanja na običnim vrstama papira, pa postoji dodatan izdatak za specijalni medij. Drugo, DDTT printeri su i dalje prilično spori – potrebno im je oko minut i po da formiraju fotografiju. Najbitnije, zasad operišu maksimalno sa četiri boje, što je, generalno gledano, veliki nedostatak. Međutim, postoje nagoveštaji da bi do kraja godine mogli da se u prodaji nađu prvi komercijalni štampači ovog tipa bazirani na šest i više boja, i to bi, prema nekim našim predviđanjima, moglo DDTT tehnologiji da udahne novi život, pa čak i da je postavi iznad ostalih u domenu štampe fotografija. Cenovno, oni su u klasi prosečnih mlaznih štampača, i to je još jedna dobra stvar – da su skuplji, postavilo bi se pitanje njihovog postojanja uopšte.

Budućnost

DDTT tehnologija imaće svetlu budućnost ukoliko se u skorije vreme reše neki od njenih gorućih, a gore navedenih problema. Realno gledano, po pitanju kvaliteta štampe ona ima šta da kaže i pokaže, ali po pitanju brzine još mnogo zaostaje za ink-džet tehnologijom. Jednostavna je za implementiranje i kod nje nema „otpadaka”, tako da ne morate da brinete hoće li vam ostati neiskorišćene boje u kertridžu ili ne. Takođe, uređaji bazirani na njoj lako se održavaju i relativno se teško kvare, jer sam mehanički sklop štampača nije toliko kompleksan kao kod lasera i ink-džet uređaja. Male dimenzije pogoduju nošenju, a prisustvo baterija daje DDTT printerima novu upotrebnu vrednost.

Nebojša RAŠKOVIĆ