Kako se stvara srpski animirani film

Prošlo je mnogo godina od kada je stvoren strip „Technotise”, diplomski rad Alekse Gajića na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna. Radnja stripa, za koji je scenario pisao Darko Grkinić, smeštena je u daleku budućnost, u Beograd 2074. godine. Futuristička vizija kojom strip odiše promenila je svoj oblik poslednjih nekoliko godina da bi se ponovo rodila, ovoga puta u obliku filma, koji će bioskopsku premijeru imati 28. septembra u beogradskom Centru „Sava”.

Film su do sada videli posetioci festivala Cinema City koji je održan početkom juna u Novom Sadu, kada su filmu dodeljene dve nagrade, i to Nagrada publike i Nagrada za poseban doprinos domaćoj kinematografiji. Film je prikazan i na muzičkom festivalu Exit: „Za vreme tri projekcije, koje su se održavale na različitim punktovima u Novom Sadu, film je pogledalo oko 7000 ljudi”, kaže Aleksa Gajić.

Ovaj ilustrator i strip umetnik odavno je razmišljao o mogućnosti da napravi animirani film, a s obzirom na to da je ljubitelj anime ostvarenja, posebno načina na koji Japanci pristupaju futurističkom setingu u njima, odlučio se da film radi po uzoru na japanski model animacije. Veliki deo posla rađen je pomoću programa Moho, sada poznatog kao Anime Studio Pro 5. „Glavna dilema bila je oko toga gde koristiti Moho, a gde ne. Dobra strana toga jeste da se neke stvari s njim rade brže i da je mnogo veća kontrola same animacije. Loša strana jeste to što mi se nije dopadao zbog morfolikog izgleda kao u Flashu. Klasična animacija ima svoj šmek, i ta titrava linija nekako obogaćuje, međutim neke stvari su za nas u 2D animaciji bile nedostižne, naročito lagani pokreti i uklapanja sa 3D pozadinom”, navodi Gajić. Prvobitna ideja korišćenja programa Moho bila je da se u njemu rade vokalizacija i mimika lica. Iz tog postupka prešlo se u povezivanje (nekad i do nivoa kompozitinga) svih vrsta animacija koje su korišćene u filmu, počevši od klasične animacije, preko vektorske do 3D animacije. Sposobnost ovog programa da savršeno morfuje bilo kakve oblike dala je mogućnost ekipi filma da skrati neke postupke klasične animacije, da „umekšava” klasičnu animaciju pre i posle glavnog pokreta i omogućila pripremu, odnosno završetak pokreta, kao i animiranje usporenih pokreta likova. Najveći izazov predstavljali su pokušaj da se prevaziđe mehaničko kretanje usana, koje se često može videti kod japanskih anime ostvarenja, i uklapanje vokalizacije u film, gde se Moho takođe pokazao kao najbolji.

Igor Dragišić je uz podršku Nebojše Andrića, Aleksandra Novte, Slobodana Kovačevića, Antoana Simića i Ivana Pejića bio zadužen za 3D animaciju. Problemi sa kojima su se suočili bili su improvizovanje, uklapanje grubih skica i specifičnog estetskog koncepta tokom kreacije filma u već ustanovljene 3D principe. „Tokom napredovanja projekta pokazalo se koliko je važno povezivanje i usklađenost različitih specijalnosti – kompozitinga, 2D vektorske animacije i 3D-a. Danak neiskustvu u radu na ovakvom projektu plaćali smo svi, a kada bi se pojavili problemi u bilo kom segmentu produkcije, nalazili smo načine da jedni drugima olakšamo posao. Tako smo oformili smo metodologiju rada na kadrovima i postavili modele rešavanja problema koji bi se eventualno pojavili u budućnosti. U nekim slučajevima je, na primer, 3D animacija modifikovana tako da se olakša 2D vektorska animacija, a u nekim je kompoziting svojim efektima rasterećivao postavku 3D kadra”, kaže Igor Dragišić.

Kompoziting ili finalno sklapanje kadrova sastavni je deo procesa stvaranja svakog animiranog filma. Prilikom rada na ovom filmu korišćen je softver After Effects, koji se pokazao kao izuzetno korisna alatka. Kompletan rad na kompozitingu svodio se, pre svega, na postavljanje prethodno animiranih likova i korekciju kolorita da bi se dobila što realnija atmosfera, a mnogi kadrovi u potpunosti su rađeni kompozitingom. Kako je to kraj procesa stvaranja kadra, vide se sve greške prethodnih procesa.

Pečat filmu nisu dali samo ilustratori i kompjuteri već i glumci. Aleksa Gajić posebno izdvaja velikane filmske umetnosti Seku Sablić i Petra Kralja, a njihovo učestvovanje na filmu za njega predstavlja veliku čast. Glasove animiranim likovima dali su i Nebojša Glogovac, Nikola Đuričko i Srđan Todorović, a glavna glumica u filmu je Sandra Knežević. Pored premijere filma, u prodaji će se naći novo i dopunjeno originalno izdanje stripa iz 1998. godine, kao i „Art off” filma, knjiga koja je zamišljena kao luksuzno izdanje u okviru kog će se čitaoci na popularan način upoznati sa tehnikama rada na ovom filmu, kao i sa trikovima koji su korišćeni u produkciji.

Iris MILJKOVIĆ