Idejno začeće World Wide Weba

Premda se kao idejni tvorci Weba najčešće pominju tri Amerikanca, mnogo pre 1991. godine, Belgijanac Pol Otle imao je viziju umreženog sveta koju je zabeležio još 1934. godine

Pre više od 70 godina, koncept umreženih dokumenata bio je toliko nov da je s njim morala da dođe i reč koja će opisati njihovu povezanost, a Pol Otle (Paul Otlet) je za to upotrebio izraz „links” (veze). Knjiga „Traité de documentation” bila je centralna u razvoju informacione nauke i može se smatrati prvom modernom diskusijom koja se bavi problematikom organizovanja informacija i prvim udžbenikom te oblasti, tada nazvane „Documentation” (Otle je uveo taj termin koji je označavao ono što danas obuhvata skladištenje i pristup informacijama).

Od knjige do računara

Nisu drugi naučnici kasnije preoteli Otleove ideje. Ne, oni su bili gonjeni istom problematikom koja je njega mučila na slične poduhvate, samo je sticajem okolnosti njegov uticaj zaboravljen i tek je nedavno počelo opet da se piše o njemu.

Još krajem XIX i početkom XX veka istraživali su se novi načini organizacije i distribucije znanja na globalnom nivou, što je problematizovalo i vizuelizovalo rešenja slična današnjem Webu. Dok je nekim ljudima tehnika i danas bauk, retki pojedinci su u prvoj polovini prošlog veka jurili ka budućnosti, osetivši mogućnost napretka i olakšica koje bi novi izumi doneli. Kako postojeće znanje i podatke učiniti dostupnim za one kojima je to potrebno? To je pokušao da odgonetne Pol Otle.

Većina ljudi (koja ima uvid u temu) na pitanje ko je prvi opisao nešto slično današnjem Webu, odgovoriće Veniver Buš (Vannevar Bush). I Ted Nelson, poznat po viziji softvera Xanadu, kao i čovek zaslužan za termin hiperlink, naveo je Buša kao nekog ko je opisao principe hiperlinka. Buš se smatra konceptualnim tvorcem Weba. Još 30-ih godina XX veka razmišljao je kako je moguće unaprediti način čuvanja i pronalaženja informacija. U svom najvažnijem tekstu „As we may think” opisao je mašinu „memex” koja bi pomogla da se dođe do informacije na osnovu asocijacija i konteksta, a ne striktnog indeksa kategorija. Buš je „memex” video kao dodatak memoriji u koji pojedinac može da smesti svoje knjige, komunikaciju i dokumente, a uz čiju se mehaniku sve to može konsultovati velikom brzinom i uz dodatnu fleksibilnost. U tekstu se opisuje radni sto sa ekranima, tastaturom, dugmićima i ručkama. Iako je Buš koristio termin „links” (po nekima ga je on uveo) kao i samu ideju Weba, Pol Otle je to uradio pre njega.

Buš je opisao korisnika „memexa” kao nekog ko čitajući povezuje dokumente i tako stvara vrstu putanje kroz lavirint dostupnih tekstova. Bušovo poimanje „memexa” sadrži, međutim, mnogo koncepata tekstualnih teorija, kao što je asocijativno povezivanje i odsustvo (jednog) autora. Danas smo stigli do teorija (Ronald Bart) po kojima je autor mrtav, a mogućnosti interpretacije teksta beskrajne. Autor povezuje dokumente koji imaju nekih dodirnih tačaka. Može se dodati komentar, a mogu i drugi da čitaju i komentarišu. Uz svoje putanje, kao i komentare koje može da ostavlja, čitalac postaje i autor. To su osnove današnjih blogova. Wikipedia je takođe prostor u kom se ispisuju informacije koje drugi mogu da modifikuju.

Otle je živeo u vreme pre kompjutera, ali je imao vrlo jasne slike ere računara i mogućnosti elektronskih medija. Jedanaest godina pre objavljivanja Bušovog teksta zbog kog mu se pripisuju zasluge, Otle je opisao nešto pod nazivom „radiated library” ili „televised book”. Kako je predvideo u knjizi još 1934. godine, film, fotografija, radio, televizija biće zamena za knjigu. Svi ti moderni tehnološki izumi za Otlea su bili sredstva prenošenja informacija. Novi telekomunikacioni sistemi bili su vrsta nove knjige, ali moćnije, sa većom mogućnošću prenošenja plodova ljudskog uma.

Klasifikovanje ljudskog znanja, tj. podataka koji su rasli i rasli, jeste problem koji još od 19. veka neki pokušavaju da reše. Otle je zajedno sa budućim nobelovcem Anrijem La Fontenom 1895. godine krenuo u ambiciozan projekat razvijanja master bibliografije svetskog znanja. Otleu je od starta bilo jasno da uspeh poduhvata zavisi uveliko od konceptulanog „softvera”, tj. klasifikacionog sistema. Nakon analize sistema koji su tada bili u primeni, Otle je utvrdio da svi imaju fatalni nedostatak: dizajnirani su da dovedu čitaoca do pojedinačne knjige, ali ne dalje od toga. Za Otlea nije bilo dovoljno povezati čitaoca i knjigu, već je on hteo da ode korak dalje – da dođe do onoga što se nalazi ispod korica knjige, da zabeleži njen sadržaj. Po Otleu, spoljašnjost knjige, kao format, ili autor nisu značajni, već je važno samo što iz nje doseže u kolektivno znanje.

Otle je razvio „Univerzalnu decimalnu klasifikaciju”, čija je specifičnost u mogućnosti da mapira veze između ideja koje stvaraju društveni prostor dokumenta. Za razliku od drugih sistema, nije razvrstavao samo po predmetu već i po odnosu predmeta. Za razliku od specijalizovanih klasifikacija, vo zabeleženo znanje i informacije tretiraju se kao koherentni sistem izgrađen od povezanih delova.

Nijedan dokument ne može da se razume u potpunosti sam po sebi. Njegovo značenje razbistrava se u odnosu na druge dokumente i na osnovu uticaja na druge. Takođe, tu je i uticaj prethodnih dokumenata na novonastali i tome ne izmiče ni najoriginalnije stvaralaštvo. Otle je smatrao da se dokumenti najbolje mogu shvatiti ako se uzme u obzir i njihov društveni kontekst, njihova povezanost sa vremenom, mestom, drugim spisima, temama i samim čitaocima. Otle je verovao i da svako korišćenje dokumenta njemu daje pečat i posebnu notu koja nastaje u komunikaciji između pisca i čitaoca. Tako i danas u virtuelnom svetu svaki korisnik modifikuje ono što konzumira svojim načinom pristupa tome.

Mundaneum

Unutar „Mundaneuma”, gde je Otle radio, bilo je sakupljeno preko 12 miliona pojedinačnih indeks kartica i dokumenata. Stvarana je baza podataka u svim disciplinama. Materijal i delovi iz svih publikacija koji su povezani sa nekom drugom temom linkovani su za taj drugi tekst. Otle je imao viziju tima profesinalaca koji analiziraju svaku dolazeću informaciju, što je u osnovi današnjeg Weba. On je prepoznao potrebu za stalnim osobljem koje će se brinuti o pretrazi i dolasku do podataka. Preko 1500 zahteva godišnje bilo je poslato „Mundaneumu” na najraznovrsnije teme (zahtevi su se naplaćivali). Danas se za naše pretrage brine Google.

Iako se Otleov prototip Weba oslanjao na analogne tehnologije, ipak je uvideo hiperlinkovanu strukturu današnje mreže. Korišćena je jednostavna tehnologija, ali se u njoj video veliki potencijal razvoja i uticaja na tehnološki napredak. Njegova vizija zasnivala se na ideji mašine koja sadrži mrežu dokumenata povezanih na osnovu simboličke veze.

Kako se „Mundaneum” razvijao, Otle je zbog količine papira počeo da smišlja tehnologije koje bi se pobrinule oko pretrpanosti informacijama. Prva ideja bila je neka vrsta računara koja bi uključivala i papir. Zapravo, mašina bi olakšala prenos dokumenata i njihovo pokretanje po radnom prostoru. Ipak, Otle shvata da se knjige u toj formi moraju sasvim odstraniti u novoj mašini i tako je osmislio elektronsko čuvanje podataka u vidu mehaničkog „kolektivnog mozga”, koji bi sadržao sve informacije sveta, pristupačne putem telekomunikacione mreže. Nova vrsta radnog prostora koju je zamislio bila je vrsta pokretnog stola u obliku točka. Mašina bi omogućila korisnicima pretragu, čitanje i pisanje kroz ogromnu bazu podataka od više miliona indeks kartica veličine 3 x 5 inča (u to vreme indeks kartice 3 x 5 bile su najnovije dostignuće u tehnologiji čuvanja podataka). Kartice 3 x 5 mogu da se reorganizuju i mogu im se pripisati dodatne informacije. Osim što bi novo okruženje omogućilo dolazak do dokumenata, takođe bi obezbedilo dodatne informacije o njihovoj međusobnoj povezanosti. Takva povezanost, tj. objašnjenje međupovezanosti svih dokumenata nazvalo bi se „Univerzalna knjiga”. Linkovi i navigacioni mehanizmi omogućuju kretanje korisnika od bibliografske reference do kompletnog teksta ili slike.

Mreža znanja

Otle je čitavu ljudsku nauku i informacije video kao veliki „réseau”, što se može prevesti kao mreža, tj. mreža ljudskog znanja. To je opisao u svojoj poslednjoj knjizi „Monde”. On je video i dan kada će ljudi sa velike distance pristupati bazi podataka putem sprave koju je on nazvao „električni teleskop”, koji je povezan putem telefona i prima sliku koja će se projektovati na ekranu. Prema njegovim rečima, svako će iz daljine biti u mogućnosti da čita tekst, proširen ili ograničen na određeni predmet interesovanja, projektovan na lični ekran. Tako će svako iz svoje fotelje moći da pojmi stvaralaštvo u celini ili njegove izvesne delove. Potreban je i mehanizam koji će pretvoriti govor u pisani tekst i obratno. Na ekranima će biti moguće konsultovati više dokumenata, poput otvaranja višestrukih prozora. Otle je zamišljao primenu radija, filma, fotografije, najavljujući ono što danas zovemo hipermedija. I hipertekst i hipermedija, na čije je stvaranje uticao, danas privlače veliku pažnju svojim potencijalima primene na polju edukcije, nauke, kreativnog pisanja...

Otleova ideja bila je intelektualni svemir, u kome postoji i objektivna klasifikacija, ali i uticaj čitalaca koji svojim čitanjem materijala ispisuju tekst. Sistem koji ima svoja pravila, ali je istovremeno u konstatnoj promeni, u nastajanju. Baš takav je današnji (virtuelni) svet.

Otle je imao viziju pametnije vrste hiperlinka od današnje. Bilo je nekoliko prednosti u njegovoj verziji hiperteksta u odnosu na danas realizovani Web. Veze među dokumentima po Otleovoj zamisli nose značenje, tj, anotaciju da li se dva dokumenta slažu ili ne, recimo. Otle je video i mogućnost društvenih (socijalnih) mreža, pre svega produktivne aspekte socijalnog umrežavanja, kao što je mogućnost razmene poruka, učestvovanja u diskusijama i zajednički rad na prikupljanju i organizovanju dokumenata. Može se reći da je ono što je Otle zamišljao bliže semantičkom Webu.

Ako se uzme u obzir vreme koje se danas sve više provodi na društvenim mrežama, onda nije neopravdano verovati da će ljudi uložiti vreme i trud za stvaranje takvog, pametnijeg Weba.

Sanja STOJANOVIĆ