Kompleksne geopolitičke strategije definitivno nisu igre koje imaju preteranu komercijalnu prođu, ali to ni u najmanjoj meri ne sprečava Paradox Interactive da tržište redovno popunjava baš takvim proizvodima. Dokle god ima ljudi koji u njima uživaju (i koji ih kupuju), tanani plamen hard core PC gejminga ostaće kako-tako da tinja.

U najužem ešalonu najkompleksnijih igara, Supreme Ruler 2020 ponosno nosi zastavu sa amblemom tega od 80 tona, koji leži na leđima mršavog mučenika. Za igrača koji se nikada nije susreo sa naslovom sličnog tipa, SR 2020 biće potpuno neshvatljivo iskustvo, igra koja svaku vrstu ergonomije, udobnosti i početnog hvatanja konca jednostavno ne uzima u obzir: zid od cigle koji mogu (bolje rečeno, žele) da probiju samo potpuni zaluđenici za virtuelnu geopolitiku. Uživanje u ovom naslovu isključivo je pitanje motiva, ali dovoljno snažan poriv za hvatanje u koštac sa igrom može da ima totalno zanemarljiv promil igrača: likovi koji prezrivo odbacuju Europe Universalis zbog „dečje” mehanike i slični mastodonti ovde će se osećati kao kod kuće.

Kao i Supreme Ruler 2010, i novi nastavak predstavlja simulator upravljanja državom: u ulozi vlastodršca bilo koje države na mapi sveta, imaćete mogućnost da kontrolišete sve aspekte svoje zemlje, od proizvodnje, potrošnje, finansija, spoljne i unutrašnje politike, istraživanja, trgovine, diplomatije, naoružavanja, ratovanja i ostalog. Igra u obzir uzima 10 puta više faktora od prosečne Europe Universalis, dajući vam isto toliko više opcija za delanje, što bi bilo nemoguće kontrolisati da ne postoji automatizovan sistem ministara. Šest glavnih resora igre, od kojih se po značaju izdvajaju proizvodnja (sa trgovinom) i finansije, po automatizmu bivaju kontrolisani od strane ministara kojima možete podešavati svaki zamisliv parametar aktivnosti, limitirati im slobodu delovanja (pre svega – potrošnju novca), ali ih i potpuno zaobići u sferama u kojima mislite da možete postići bolji rezultat manuelnim donošenjem odluka. Ova poslednja stavka je od krucijalnog značaja u sferi odbrane, a posebno modernizacije oružanih snaga: fini „tuning” popunjavanja, obuke i upotrebe vojske (u slučaju rata) niko (u teoriji) neće izvesti bolje od vas.

Kompletna vlastodržačka mehanika igre bazirana je na sistemu spojenih sudova, od izgradnje industrije i infrastrukture, preko trgovine i diplomatije, do eventualnog rata. Podizanje fabrika (robe široke potrošnje, vojne opreme ili bilo čega drugog) izazvaće povećanu potrebu za električnom energijom i radnom snagom; nedostatak radne snage pokušaćete da popunite socijalnim beneficijama i smanjenjem poreza, uz bilaterarne ugovore sa okolnim zemljama o slobodnom protoku radne snage; priliv emigranata i veći prirodni priraštaj doneće povećanu potrošnju prehrambenih artikala, pijaće vode i naftnih derivata, što ćete pokušati da podmirite trgovinom ili investicijom u izgradnju odgovarajuće infrastrukture... Potreba za izuzetno pažljivom optimizacijom svih parametara, zadavanje fiksih prioriteta ministrima, kao i i stalno kontrolisanje njihovog rada ima najveći mogući značaj: veoma lako možete upasti u spiralu gubitaka iz koje se možete iskobeljati jedino zaduživanjem...

Supreme Ruler 2020, pored nedostatka suvislog tutorijala, pati od legije problema tehničke i konceptualne prirode, od kojih se po najvećem značaju izdvajaju loše rešena spoljna politika i međunarodna trgovina kroz bilateralne ugovore. Mehanički aspekti međunarodnih odnosa koji ne funkcionišu neće biti jasni svima, ali će njihovi vidljivi aspekti, a pogotovu odsustvo realnih političara, smetati svakome. Rene Navar, srpski ministar trgovine, Ana Ilić kao predsednik Republike Kosovo i neki Husein kao premijer Izraela svedoče o lenjosti dizajnera da celoj slici daju ubedljiv i solidan ram. Sa tehničke strane, igra izgleda kao naslov iz sredine devedetih godina prošlog veka, ali to i nije neka zamerka s obzirom na ciljnu publiku. Vrlo značajan problem jeste tendencija igre da „koraptuje” snimljene pozicije, što vam može upropastiti višesatni trud ukoliko stanje ne snimate manualno u redovnim intervalima.

I pored nabrojanih mana, Supreme Ruler 2020 je igra koja me je snagom teravatnog magneta privukla u maratonske, celodnevne sesije pasioniranog kliktanja. Ovaj polupani, ali ipak u izvesnoj meri neodoljivi sandbox u stanju je da probudi zver u čoveku, praveći od tridesetogodišnjaka kikotavog klinca koji je otišao da kupi petarde, a kući se vratio sa portabl nuklearkom. Mislim, šta reći za igru koja vam dozvoljava da od virtuelne Srbije napravite nuklearnu silu, da zemlju prošarate industrijom i atomskim centralama, da budete regionalni lider u proizvodnji robe široke potrošnje, da se bavite zabranjenim istraživanjima, da Novi Sad proglasite prestonicom, iz svemirskog centra pored Sombora lansirate špijunske satelite, da armiju popunite SCUD lanserima sa nuklearnim raketama srednjeg dometa, da izazovete besmisleni i skupi rat, da pored konvencionalnog upotrebljavate hemijsko i biološko naoružanje, da na sebe navučete gnev slobodnog sveta, da vas napadnu iz svih pravaca i da, u očajanju, na glavne gradove okolnih država izvršite seriju nuklearnih napada, isprovociravši nuklearnu odmazdu i „game over”!

Supreme Ruler 2020 za nekog može biti naporno i neudobno, a za drugog veoma katarzično iskustvo, individualni lakmus test za labilne i strasne osobe – neposredni pokazatelj zbog čega nikada ne bi trebalo da se bave politikom i da, ne daj Bože, jednom osvoje vlast.

Miodrag KUZMANOVIĆ