Operation Wolf/Thunderbolt, Area 51, The House of the Dead, Space Gun... Koliko je samo novca za žetone i slobodnog vremena potrošeno na ove naslove, ehhh... Mlađim igračima koncept statičnih first person pucaljki sigurno se čini smešnim, jer šta ima zanimljivo u gomili neprijatelja koji kao razulareni manijaci istrčavaju pred mušicu vašeg mitraljeza dok vi brojite beživotna trupla? Pa, onda nepomičan ekran, uvek slična „izlizana” priča, prenaglašena težina... Bilo kako bilo, pre petnaestak godina ovaj žanr igara naprosto je harao scenom, a jedan od razloga za to jeste i činjenica da su se ovakvi naslovi igrali pomoću „svetlosnih pištolja” – specijalnih upravljača koji su igraču omogućavali da neprijatelje odvaja od života ispaljivanjem (za ljudsko oko) nevidljivih plotuna direktno u ekran.

Serijal Time Crisis vuče korene još iz 1995. godine kada se na tržištu pojavila verzija za arkadni aparat (dve godine kasnije započela je PlayStation saga). S obzirom na to da ovom prilikom nemamo prostora za ozbiljniju „Test of Time” analizu, pozabavićemo se samo next-gen verzijom za konzolu PlayStation 3, koja se nedavno pojavila i kod nas (u odnosu na svetsku premijeru, evropska verzija igre kasnila je pet meseci).

Kako bi se osigurao verodostojan osećaj igranja, „četvorka” se kupcima isporučuje zajedno sa trećom iteracijom Namcovog svetlosnog pištolja G-Con. U pitanju je prilično robusna plastična puca sa dva rukohvata koja se sa konzolom povezuje žično – putem USB porta. Nažalost, da bi skalamerija proradila na gornje uglove ekrana potrebno je montirati specijalne infracrvene senzore i sa konzolom ih povezati, takođe, putem priloženog USB kabla. Ako se mi pitamo, mnogo bespotrebnih žica. Za razliku od svojih prethodnika, G-Con 3 potpuno je spreman za rad sa HD panelima, što je i logično s obzirom na generaciju konzole kojoj je namenjen, a proizvođač preporučuje da minimalno odstojanje od ekrana bude oko 1,5 metara. Pištolj na kućištu ima čak osam tastera (plus okidač), a tu su i dva analogna džojstika (namenu ćemo objasniti kasnije). Iako se na Internetu mogu pročitati različiti negativni komentari o preciznosti i upotrebljivosti pištolja, naše iskustvo sasvim je suprotno, a zamerku bismo pre uputili na nepostojanje vibracionih motora. Inače, ako se pitate zašto je pištolj obojen u drečavu narandžastu boju, to je zbog trenutno važećih zakona Evropske unije, koji propisuju da se jedna ovakva igračka vizuelno mora drastično razlikovati od prave stvari. Ima logike!

Time Crisis 4 pojavio se na tržištu pred samo izumiranje žanra kojem pripada. Zbog toga su autori odlučili da se svojski potrude ne bi li franšizi kasnije prišili bar još jedno poglavlje. Najavljivana je grafika „sledeće generacije”, novi igrački režimi, unapređena verzija G-Con pištolja... U najmanju ruku, očekivali smo da „četvroka” uspešno oživi sećanje na fliperane i vreme kada se kinta nemilosrdno trošila na naslove pomenute na početku teksta. Ipak, očekivanja su jedno, a realnost je nešto sasvim drugo, tako da je Time Crisis 4 razočarao gotovo u svim segmentima. Pre svega, tu je totalno otrcana priča – neka teroristička grupa otela je biološko oružje iz ruku američke vlade i preti da će ga upotrebiti zarad ostvarivanja svojih nasilničkih ciljeva. Vi ste, naravno, poslati da rešite situciju, što je samo dobar izgovor za gomilu bespotrebnih vatrenih okršaja. Dalje, autori su odlučili da klasičnim (čučni – sakrij se – puni – pucaj) nivoima pridodaju FPS komplemente. Kretanje i osmatranje vrši se putem pomenutih analognih upravljača, dok se nišanjenje i pucanje obavlja putem samog pištolja. To u priličnoj meri usložnjava motoriku igranja (imate tri stvari o kojima morate da vodite računa, umesto dve), ali ne predstavlja najveći problem. Naime, nivoi su koncipirani kao oni u pucačinama prve generacije. Ogroman prazan prostor, neprijatelji koji se spawnuju gotovo po random principu, užasan AI, dosadni zadaci (idi tamo i tamo, javi se kad stigneš, pa ćemo te poslati onamo)... S druge strane, klasični nivoi, na kojima je potrebno ucmekati određen broj neprijatelja kako bi se prešlo na novu lokaciju (i paletu bad guyeva), nisu toliko loši (postoji i izbor nekoliko tipova naoružanja), a oplemenjeni su i multiekranskim borbama kod kojih je potrebno naizmenično okretati se levo-desno i simultano eliminisati nadolazeću pretnju. Igra ukupno ima pet poglavlja i, iako se scenografija non-stop menja, uopšte vas neće oduševiti implementiranim grafičkim rešenjima (čitaj: nema ni „n” od next-gen looka).

Začudo, jedan od najsvetlijih segmenata igre jeste režim Mini Games. Ovde se nalazi uskladišteno dvadesetak Flasholikih „zezalica” u kojima je cilj pogoditi zacrtani broj letećih meta pre nego što istekne vreme. Pucanje u „glinene golubove” svetlosnim pištoljem toliko je zanimljiva rabota (pogotovu u društvu) da će vam se desiti da nanižete po nekoliko sati igre samo da biste uspeli da izbrišete drugarevo najbolje dostignuće sa high-score liste. Dokaz kako lepe stvari obično dolaze u skromnom pakovanju.

Time Crisis 4 može se igrati i udvoje. Nišanjenje uz pomoć Sixaxisa nije baš neko rešenje, tako da vam ne gine kupovina još jednog pištolja. Ovde nalećemo na dva nepredviđena problema. Naime, kako smo uspeli da saznamo, G-Con 3 trenutno se ne može kupiti odvojeno (bez igre), dok će vlasnici PlayStationa 3 sa hard diskom od 40 GB imati i problem njegovog priključivanja – konzola ima dva USB porta, a potrebno je tri (dve puce i senzori). Novac se tada mora uložiti i za nabavku USB haba. Ajoojjj...

Vladimir PISODOROV