Nikada mi nije bilo jasno, niti će ikada biti, šta je to što pojedine timove programera, najčešće male i nezavisne, natera da odstupe od filozofije koja im je donela uspeh, i protivno logici, pa čak i zdravom razumu, sami sebi skoče u stomak. Lični tripovi, želja za samodokazivanjem ili pak truli kompromisi koje su im nametnule moćne izdavačke kuće što oblikuju tržište video igara neki su od mogućih korena ove pojave koja, naravno, nije ništa novo, niti je karakteristična samo za industriju virtuelne zabave. Pa ipak, iako odavno naviknut na neprijatna iznenađenja takvog tipa, svaki put kada se ona dese, osetim se nekako izneverenim, poput nekoga čija su očekivanja prodata za male pare zarad nečijeg interesa. Razlika je samo u tome što ovde u igri nisu male pare.

Definitivan rastanak od Mysta, kao i povlačenje Cyana u neku vrstu ilegale sa namerom da se oživi Uru Live za potrebe igračke populacije u svega četrnaest odabranih zemalja u svetu, ostavio je logičke avanture na vetrometini burnih događanja u igračkoj industriji, koji polako ali sigurno marginalizuju čak i mnogo popularnije žanrove od avanturističkog, a sve na konto rastuće pomame za online gamingom. U vreme kada je retko ko imao tri čiste da se upusti u pravljenje jedne Mystolike igre, kanadski Streko Graphics odvažio se na bogohulan potez pravljenja nečega što je ne samo strukturom, već i nazivom jasno asociralo na Cyanov trademark. Umesto da bude sahranjena kao i mnogi neuspeli klonovi Mysta do sada, Aura: Fate of Ages (SK 8/2004) bljesnula je u punom sjaju i pokazala da žanr ni slučajno nije mrtav. Sada, tri godine kasnije, Aura dobija naslednika nad kojim lebdi krajnje prosto pitanje – da li je nastavak dostojan renomea originala? Nažalost, odgovor je kratak i jasan: ni pod tačkom razno!

The Sacred Rings je jedna od onih igara koje su radnjom tesno vezane za svog prethodnika. Prošavši kroz portal na ostrvu Juniti, Umang, momak koji je od starešina svoga klana dobio zadatak da po svaku cenu sačuva sveto prstenje od čarobnjaka Durada i njegovih slugu, pojavljuje se u sivom i negostoljubivom okruženju, daleko od civilizacije iz koje je potekao. Ubrzo po dolasku u novi svet pronalazi ga Nićifor, lokalni pustinjak koji živi u neobičnoj kući punoj mehaničkih spravica nepoznate funkcije. Na svoje zaprepašćenje, Umang saznaje da se nalazi u dolini iz koje je potekao njegov klan i da mu se pruža jedinstvena prilika da se zauvek otarasi svojih progonitelja tako što će uništiti portal u drevnoj tvrđavi koju sada drži konkurentski klan. Da stvar bude još bolja, Nićiforova kuća zapravo je gigantsko paukoliko vozilo pomoću kojeg se ta zamisao lako može sprovesti u delo.

Prva i osnovna greška, a nažalost ne i jedina koju je načinio Streko Graphics, bila je odluka da se iz ko zna kojih razloga odstupi od koncepta prve Aure, tj. da se hard-core mozgalica pretopi u neubedljivu mešavinu avanturističkih podžanrova nalik najslabijim izdanjima Atlantisa. Dakle, kombinacija koja na papiru uvek izgleda sjajno, ali koja retko donosi dobre rezultate. Za The Sacred Rings može se reći da je igra koja pati od krize identiteta – niti je izdanak Mysta, niti je prava avantura, niti akciona igra, već nešto između, nešto što se može opisati kao loše pripremljena leskovačka mućkalica. Malo logičkih problema, i to nimalo originalnih, malo traganja za podmuklo skrivenim predmetima na ekranu (o bauljanju po mraku da i ne govorimo) i puno repetitivnog umiranja u trećem poglavlju u suštini obeležavaju ovu igru. Bila bi ona, prema tome, the complete waste of time da nije atmosfere koja je na volšeban način preživela konceptualno sakaćenje i poslužila kao antidot za koktel otrova koje je Streko Graphics, slučajno ili namerno, ubrizgao u svoje mezimče.

Struktura igre ostala je ista. Ponovo postoji podela na tri poglavlja, ali su ona, za razliku od prvog nastavka, smeštena u isti svet, u dolinu po imenu Manula. Prvi deo, jedini koji liči na ono što bi igra trebalo da bude, fokusiran je na Umangov pokušaj da oživi Nićiforovu „kuću”. Preostale dve trećine svode se na napore da se aktivira teleport koji vodi do tvrđave i uništi pomenuti portal. Nasuprot šarenim i dopadljivim svetovima Aure, The Sacred Rings karakterišu turobni i mračni pejzaži, lokacije poput groblja, napuštenog rudnika, močvare ili tamnice, što igru dodatno udaljava od njenog prethodnika. Što je najinteresantnije, i njen glavni junak više ne liči na sebe: čovek je neobjašnjivo ostario dve-tri decenije i od tršavog plavušana u svojim dvadesetim pretvorio se u ispijenog i ofucanog gerijatrijskog heroja. Čudno, zar ne?

Mnogo štošta se može progutati i shvatiti i na najrazličitije načine tumačiti, ali to što je igra u tehničkom pogledu slabija od prve Aure jednostavno se ne može tolerisati. Kvalitet grafike je ostao manje-više isti (očekivali smo više), ali je nezamisliv izostanak opcije za promenu ekranske rezolucije koji je postojao pre pune tri godine. Auru je tada (i sada) bilo moguće igrati u bilo kojoj rezoluciji, dok je The Sacred Rings ostao zakucan tu gde jeste (1024 x 768). Reći da je to prelazak sa konja na magarca nije korektno, jer bi to bila uvreda za ovu drugu životinju; naprosto, tehnološki korak unazad je nešto što se u današnjoj igračkoj industriji nikome ne oprašta. Pored toga, ono što nije valjalo u prvom delu niko se nije potrudio da ispravi u nastavku. Muzika i dalje zvuči kao amatersko prebiranje po jeftinom „sintiću”, a na izveštačenu glumu ne treba ni trošiti reči.

Da budem kratak – Auru sam završio tri puta i uvek bih je ponovo igrao; The Sacred Rings sam prošao jednom i nikada više. Sapienti sat.

Slobodan MACEDONIĆ