Četiri meseca su dovoljan vremenski period da se slegne prašina čak i oko takvih stvari kao što su prirodne katastrofe ili teroristički napadi, a kamoli oko jedne kompjuterske igre. Istini za volju, igra koja je predmet ove priče ne može se svrstati u red konfekcijskih proizvoda čiji se životni vek svodi na nekoliko meseci, već u ona malobrojna ostvarenja koja ostavljaju neizbrisiv trag što u žanru kojem pripadaju što u sećanju onih koji su imali sreću da je (od)igraju.

Iako se čini da su se strasti oko Obliviona smirile, to ni izbliza nije tako. Oblivion je možda sišao sa naslovnih strana kompjuterskih magazina i početnih stranica igračkih Web sajtova, ali njegov virtuelni život ne samo da nije okončan već upravo suprotno – tek sada dobija na zamahu, poput klinca koji ulazi u pubertet. Osnovni razlog zbog čega je to tako leži u načinu na koji su programirane i dizajnirane poslednje dve igre serijala The Elder Scrolls. Još krajem devedesetih, kada je Morrowind tek počeo da poprima svoj konačni izgled, Bethesdin tim je odlučio da igru napravi po principu Lego kockica, stvarajući najpre odvojene programske module koji se zatim kombinuju i slažu u jednu celinu. Ovakav pristup obezbedio je otvorenost osnovnog koda, čime je praktično svakome ko poseduje relativno skromno programersko znanje omogućeno da uz pomoć besplatnog Construction Kita kreira sopstvene sadržaje i da ih u obliku modova uklapa u već postojeću strukturu igre. Veoma brzo po objavljivanju Morrowinda, Bethesda je besplatno distribuirala nekoliko takvih plug-inova, tek toliko da među fanovima potpali vatru, da bi se onda okrenula klasičnim ekspanzijama, Tribunalu i Bloodmoonu, koji u suštini nisu ništa drugo do obični modovi džinovskih razmera. Igračka zajednica, u kojoj je uvek bilo (i biće) nepopravljivih entuzijasta, u međuvremenu je uzela stvari u svoje ruke i tako je počeo proces „friziranja” pomenute igre koji, verovali li ne, traje do današnjih dana. Kada je konačno došao trenutak odluke o osnovnim postavkama naslednika Morrowinda, za Bethesdu više nije bilo dileme – koncept koji je preživeo test vremena trebalo je „furati” i dalje jer se samo tako mogla obezbediti aktuelnost jedne single-player igre na duge staze.

Reagujući iznenađujuće brzo na euforiju kojom je propraćen izlazak Obliviona, razmaženi tim okupljen oko Toda Hauarda, koji je za nekoliko meseci inkasirao lovu od koje se vrti u glavi, odlučio je da oficijelnim modovima posveti više pažnje nego ranije, i to najmanje iz dva razloga. Prvo, na samom početku je bilo jasno da će izrada expansion packova za Oblivion (ponovo su planirana dva) iz objektivnih razloga potrajati duže nego u slučaju Morrowinda, pre svega zbog kompleksnosti sadržaja i potrebe za glasovnom nadsinhronizacijom, i drugo, da se pažljivo osmišljenim modovima, koji će svojim specifičnostima privući nezasite igrače, može još malo dopuniti vreća sa novcem koja je ionako počela da se preliva.

Nesumnjivo najznačajniji od šest zvaničnih modova koji su se pojavili do momenta pisanja ovog teksta jeste Mehrunes’ Razor, kvest koji se po težini i dužini ne može porediti ni sa jednim koji dolazi sa originalnom igrom. Na krajnjem istoku Cyrodiila, duboko unutar planinskog lanca Valus, nalazi se podzemni grad Varsa Baalim u kojem se krije jedno od najubitačnijih oružja koje postoji, bodež koji je iskovao sam dedrički princ Mehrunes Dagon, isti onaj čiju invaziju na Tamriel prati glavni kvest Obliviona. Uprkos neuglednoj pojavi, bodež ima jednu nezgodnu karakteristiku – kada mu se dopadne, dakle ne uvek, jednim ubodom ubija bilo kog protivnika, nezavisno od njegovog nivoa i broja životnih poena. Međutim, dokopati se tog moćnog parčeta čelika ne samo da nije lako već predstavlja ozbiljan problem čak i za one koji su nominalno završili igru jer pik na isti predmet ima i čarobnjak Frathen Drothan koji je sa malom armijom tamnih vilenjaka već dosegao duboko do ruševina Varsa Baalima i nalazi se na korak do osvajanja žarko željenog trofeja. Prepreku tome čini velika grupa izuzetno jakih vampira koji čuvaju svoju jazbinu tako da igraču ne preostaje ništa drugo nego da sam sebi prokrči put kroz pravo bojno polje i mazne bodež drugima ispred nosa. Kvest Mehrunes’ Razor je veoma težak, ponekad izluđujući, ali garantuje nagradu posle koje je igranje Obliviona dečja pesma. Ovaj mod, kao i svi ostali, dolazi u obliku samoraspakujuće arhive i jednostavno se pridodaje osnovnoj igri, ali treba naglasiti da preduslov za njegovo uspešno pokretanje predstavlja prethodno instaliran patch v1.1.511 koji se takođe može naći na zvaničnom sajtu serijala The Elder Scrolls.

Sećate li se zaključanih vrata u prizemlju tornja Arcane Universityja koja je bilo nemoguće obiti? Instaliranjem Orrery moda otvara se jednostavan sakupljački kvest čiju suštinu čini potraga za nekoliko delova nekakve mašine koje su pokrali banditi. Kada se oni nađu u inventaru, pomenuta vrata se otvaraju i igrač dobija pristup planetarijumu, sličnom onome koji je viđen u Redguardu. U zavisnosti od položaja planeta u odnosu na nebeski svod odnosno dana u godini, posetilac planetarijuma dobija posebne moći koje se dodaju spisku postojećih magija. Orrery je, inače, dodatni sadržaj koji je namerno izostavljen iz originalne igre, baš zato što možda i previše „pumpa” glavnog junaka.

Wizard’s Tower, Thieves Den i The Vile Lair, iako potpuno različiti, u osnovi imaju jednu zajedničku karakteristiku: sva tri moda uvode po jednu specijalnu lokaciju koja predstavlja sigurno utočište za određenu klasu likova. Frostcrag Spire, toranj na severu Cyrodiila, jeste savršen dom za usamljenog čarobnjaka. Između ostalog, u njemu se nalazi serija teleporta koji direktno vode do magijskih esnafa u svim gradovima (nešto što je postojalo u Morrowindu, ali ne i u Oblivionu), kao i bašta u kojoj neprekidno rastu najređi sastojci za alhemičarske napitke, uključujući i one iz Obliviona (koji postaju nedostupni kada se okonča glavni kvest). Thieves Den je napušteni piratski brod u pećinama ispod Anvila (sećate li se filma „Goonies”?) koji, slično tornju, predstavlja dom lopovskim likovima. Konačno, The Vile Lair jeste mesto gde se vampiri osećaju kao kod kuće i gde mogu da zadovoljavaju svoje potrebe daleko od očiju normalnog sveta.

Za sada poslednji i najmanje značajan mod jeste Horse Armor Pack koji ne donosi ništa drugo do dva seta oklopa za konja koga jaše glavni junak. Jeste lepo, ali suštinski beskorisno.

Slobodan MACEDONIĆ