Zloupotrebe Photoshopa

Magični Photoshop bolji je od plastične hirurgije jer dovodi do estetskog savršenstva, bez ikakvog rizika, ne ostavljajući ožiljke. Ipak, njegova preterana upotreba nije sasvim bez posledica

(Autor karikature: Peđa Milićević)

Raskošna plavuša gleda sa naslovne strane, dok joj mini-suknja otkriva duge, savršene noge. Model na bilbordu reklamira donji veš i privlači poglede svojim „popločanim” stomakom. A vi, kad prođete pored ogledala, šta vidite? Možda imate neki miteser? Možda vas farmerke malo stežu?

Ogledalce moje, reci mi na svetu najlepši ko je? Sa strepnjom iščekujete odgovor. Anđelina, Šeron, Pamela? Ili neki Tom, Bred, Džoni? Da li ćete ikad moći da se poredite s njima? Ogledalce pokušava da vas smiri: „Ti izgledaš dobro, ali, evo tajne, možeš da izgledaš i savršeno.” Ali savršeno ne postoji, učili su vas. Tako je bilo nekada. Onda je došlo vreme kompjutera...

Photoshopping, neologizam koji označava digitalnu manipulaciju fotografijama, bez obzira na softver koji se koristi, može se upotrebiti da se stare slike ožive, da se crno-belim fotografijama doda boja, da se slika izoštri i tehnički dotera. Ali šta u slučajevima poput naslovne strane „TV Guidea”, avgusta 1989, na kojoj je fotografija sa glavom Opre Vinfri na telu En Margaret? Tu već dolazimo do kršenja etičkih kodova. I ugledni časopis „National Geography” približio je egipatske piramide na vertikalnoj fotografiji jer nisu mogle da stanu na horizontalnu naslovnu stranu.

Etička pitanja

Postoje esencijalne i sporedne izmene na fotografijama. Sitne promene koje ne menjaju značenje fotografije ne krše etičke kodove digitalne manipulacije. Ulepšati i istaći određene elemente je jedno, ali suštinske izmene su nešto što bi trebalo da se cenzuriše. Opra je dobila telo druge žene, ali je bar to telo bilo u haljini. Lica mnogih zvezda su montirana na gola tela ili pornografske slike.

Živimo u vizuelnoj kulturi, prezasićenoj slikama koje zbog delovanja na emocije umanjuju kritičku distancu posmatrača. Slike i imidž zauzeli su centralno mesto u današnjem svetu. Slike su uvek ostavljale jači utisak od reči i uvek se radilo na tome da se ostvari maksimalan uticaj na posmatrača. Otklanjanje nesavršenosti, kombinovanje nekoliko fotografija da bi se dobila nova, sve su to tehnike korišćene otkako se pojavila fotografija, samo su tradicionalne tehnike zamenjene pojavom novih koje omogućavaju bržu i lakšu obradu i precizniju kontrolu efekta. Veštine obrade u mračnim komorama prenete su na kompjuter putem Photoshopa koji omogućava da slike izgledaju baš kako neko želi.

Opsesija usavršavanja ide toliko daleko da se često slike obrađuju tako da se ni priroda ni ljudi ne predstavljaju u medijima kakvi jesu, već kako bi taj neko želeo i onako kako medijski moguli misle da publika želi da nešto/neko izgleda. Koliko puta se uživo vide fantastični zalasci sunca poput onih na slikama? Koliko često u prirodi nečije oči imaju identičnu boju kao nebo u tom momentu? Ako već ne može u pravom svetu, može u „Photshoppingovanom svetu” koji uspeva upravo zato što ljudima prodaje sliku onakvog sveta kakav želimo i kakvom se nadamo.

Svi koji se nalaze u medijima šalju nam poruku o tome šta je privlačno. Od medijskih ličnosti se očekuje da budu prijatne spoljašnjosti i one najčešće naporno rade na svom izgledu, upošljavajući lične trenere, stiliste, a nekad pomoć potraže i od estetskih hirurga. Što bolje neko izgleda, veće su šanse da opstane u medijima. Slike kojima će se bombardovati javnost moraju da se retuširaju jer niko ne izgleda baš savršeno, čak ni uz sve uložene napore i tim stručnjaka, različite discipline i industriju.

Psihološki poremećaji

Gledanje tih „natprirodno” lepih likova može ozbiljno ozlediti nečiju sliku o sopstvenom izgledu. Poređenje sa idealizovanim medijskim osobama kod ljudi lako može dovesti do nesigurnosti ili zavisti. Nastaju poremećena očekivanja i distorzija slike o sopstvenom izgledu i tome kako nas drugi opažaju. Po istraživanjima Šari Grejdon (autorke knjige „In your face, The culture of beauty and you”), što više vremena mladi provode izloženi medijima, imaju lošiju sliku o sebi. Standardi postavljeni u medijima stvaraju pritisak. I oni koji ne mare za poruke medija mogu biti pod njihovim indirektnim uticajem, posredstvom okoline. Naročito su žene sklone preispitivanju svog izgleda, ali i muškarci su sve više zabrinuti svojom spoljašnjošću i provode suviše vremena pred ogledalom sređujući se. Dok bi žene da budu tanje, što nekad dovodi do anoreksije, muškarci žele da budu „mesnatiji”, i to, u ekstremnim slučajevima, dovodi do poremećaja nazvanog bigoreksija (http://menshealth.about.com/cs/menonly/a/bigorexia.htm). Dismorfofobija (www.bddcentral.com), opsesija nekim malim ili umišljenim nedostatkom tela, jeste stanje koje zahvata i muškarce i žene. Mnogi ljudi su suviše zauzeti brigom o svojim (imaginarnim) nedostacima da bi obratili pažnju na tuđe. I zvezde često imaju problem da održe prezentovani imidž. Nekad se osećaju kao prevaranti i strahuju da publika može da otkrije da je ono što se predstavlja u medijima laž.

Prihvatanje sopstvenog izgleda ima mnogo više veze sa mozgom nego sa telom. Samopoštovanje igra veliku ulogu u slici koju imamo o svom izgledu. Što je neko zadovoljniji sobom, bolje će se osećati u svom telu. Važnije od redovnog vežbanja i umerene ishrane jeste osećati se dobro iznutra.

Ono čemu se u trenutku pridaje značaj, kad se pogleda unazad, obično se čini preterano i smešno. Mnogi bi se rado vratili mladalačkim aknama čim dobiju prve bore! Ironično, u vreme kada su mladi i kad izgledaju najbolje, ljudi su najmanje zadovoljni svojim izgledom. Mnogo je onih koji se podvrgavaju nekoj vrsti kozmetičke korekcije. Reality TV programi kao što su „Extreme Makeover” (http://abc.go.com/primetime/extrememakeover/) ističu rezultate, a po strani ostavljaju oporavak i moguće rizike koje svaki estetski poduhvat nosi. Šou „I Want a Famous Face” (www.mtv.com/onair/i_want_a_famous_face) daje primere korekcija kojima se kopiraju zvezde, što narušava ključni element lepote – unikatnost osobe.

Mnogo bezbednije od plastične hirurgije jeste da se prepustite „Photoshop hirurgiji”. Uzmite svoju sliku i igrajte se. Da li su vam potrebni uži kukovi, šira ramena, veće grudi, pločice na stomaku? Sve to možete dobiti uz pomoć Photoshopa i sve te promene, stručno izvedene, mogu izgledati realistično. Skoro sve. Ko još ima kožu bez pora? A kad napravite kolekciju svojih „savršenih slika”, možete da nastavite igru i napravite sopstveni kalendar (www.calendarzone.com/Software)!

Skandalozni retuši

Ali, ne žele svi da izgledaju savršeno. Britanski časopis „GQ” objavio je 2003. godine na naslovnoj strani fotografiju Kate Winslet, koju je glumica odobrila, ali pre nego što je bila digitalno obrađena. Winslet, poznata po promovisanju oblije ženske figure, negodovala je zbog objavljivanja retuširanih slika. U talk show programu izjavila je da ona ne izgleda tako i ne želi da devojčice misle da je na magičan način smršala i da uopšte ne razume zašto žene misle da samo mršave mogu da budu seksi kada njeno iskustvo govori da muškarci vole obline. Urednik magazina „GQ” odgovorio je da izgled Kate Winslet nije promenjen ništa više nego izgled bilo koje zvezde na fotografijama na naslovnoj strani.

Jedna od učesnica emisije „I want a famous face” želela je baš telo kakvo ima Kate Winslet. Glumica je, povodom toga, izjavila za „London Times” da joj je ta emisija bila zastrašujuća. Ne samo što su fanovi opsednuti izgledom svojih idola i misle da će sličnost sa licem/telom zvezde biti dovoljna da sami postanu slavni, već je ono čime su opčinjeni najčešće iluzija. „Devojka je skupljala časopise sa mnom na naslovnoj strani. Rekla je – želim da imam grudi kao Kate Winslet. Samo pogledajte kako su oblikovane. A ja mislim, ne, draga, moje grudi ne izgledaju tako. Imam dvoje dece. To su digitalno obrađene slike!”

Slike se retuširaju bez obzira na nečiju debljinu, a čak i mršavi modeli nekad se digitalno koriguju da se čine još mršavije. Sve fotografije, pa i one koje uhvate paparazzi, obrađuju se (samo što slike paparazza ne moraju da predstave objekat u najlepšem svetlu, nego mogu da se diče upravo spuštanjem idealizovanog tela zvezde na zemlju, među ostale smrtnike).

Džejmi Li Kertis je takođe želela da publici razbije iluzije, pokazujući razliku između „zvezdane” i realistične fotografije. Pošto se podvrgla liposukciji, probala Botox i videla da ništa od toga nije dovoljno dobro, ona odlučuje da izgleda prirodno i ne pokušava da održi mit o savršenoj ženi. Ne želi da doprinosi nerealnoj slici zbog koje će druge žene sebi suditi po suviše strogim kriterijumima. Kao prvi korak ka tom cilju, glumica je zahtevala da se, naspram njenih glamuroznih slika, objavi i prava, neobrađivana slika. Časopis „More” je prvi objavio fotografiju na kojoj ona pokazuje da nije savršena i da ne želi da drugi to misle.

Domaća scena

I kod nas ima primera drastičnih foto-retuša. Tako je jedan političar u promotivnoj kampanji retuširan toliko da se činilo da je našminkan, dok je popularna estradna zvezda na naslovnoj strani digitalno obrađena do neprepoznatljivosti. Korigovanje fotografija da bi se ostvario željeni rezultat nije novina, ali nove tehnike su izbrisale granice toga šta je moguće uraditi sa fotografijom. Sad se postavlja pitanje kad stati. Koliko toga treba prepravljati? Kada je nečija fotografija toliko modifikovana da osoba ne liči na sebe, ne možemo govoriti o uspešnom retušu. Ako su prisutne preterane izmene, bilo da se njima dobija slika koja znatno odstupa od originala ili slika koja ima očigledan Photoshop izgled, ona se ne može smatrati dobro obrađenom.

Industriji zabave najvažnije je to kakvim se neko čini publici. Mediji promovišu perfekcionizam. Iza svake fotografije medijske ličnosti stoji tim stručnjaka koji se brine da sve bude na svom mestu. Ono što nije moguće savršeno srediti na licu mesta, urediće se u finalnoj, kompjuterskoj obradi. Uz pomoć Photoshopa noge se mogu izdužiti, zubi izbeliti, kosa može postati gušća, usne punije. Sve su to uobičajeni digitalni trikovi.

Detuširanje

Ako želite da vidite Madonu, Toma Kruza ili Breda Pita u nesvakidašnjem izdanju, sa borama, aknama, ožiljcima, posetite sajt www.worth1000.com na kom se nalaze takmičenja u Photoshopu čiji je cilj da se izvrši alteracija slike na zanimljiv način, često koristeći kao reference elemente popularne kulture. Među fotografijama se nalaze i slike detuširanih zvezda. Detuširanje je kreativni odgovor na preterano retuširanje. Amateri i profesionalci koriste Photoshop da bi sliku učinili ružnijom i da bi, često, karikirali početnu verziju fotografije, što podiže svest o mogućnostima digitalne manipulacije fotografijama.

Većini obrađenih fotografija koje kruže Internetom jedina namera je da zabavi i takve slike su bezazlene. Ali šta je sa slikama koje su lažne, a predstavljene su kao istinite? Koje su njihove moguće posledice? Oduvek je važilo pravilo da je show-business paralelni svet u kom ne važe ista pravila. Kada se fotografije zvezda koriguju, da li to treba osuditi ili jednostavno prihvatiti kao puku zabavu?

Da li je ulepšavanje fotografija prevara? Da li je namera digitalne manipulacije fotografijama manipulisanje publikom ili samo kreiranje lepše fotografije? U slikama treba uživati, ali da li zato istina mora da ispašta? Ljudi često ne žele istinu ako ih ona ne usrećuje i zato sarađuju s medijima u obmanjivanju. Veliki deo publike želi obmanu i traži da vidi idealizovane slike.

Digitalni mađioničari

Upravo kroz naizgled savršene slike publika se navodi da juri savršenstvo, naravno, kroz konzumaciju. Lepe slike donose novac, kako od prodaje medijskih artikala tako i od kupovine svih proizvoda koji se vezuju za njih. Kako fotograf Žan Miel kaže, možda je najveća moć fotografije njena mogućnost da manifestuje naše snove na papiru. Fotografije, osim što predstavljaju vizije fotografa, prolaze kroz digitalno korigovanje da bi pojačale estetsko iskustvo, da bi publici dočarale njihove snove i, naravno, medijskim mogulima donele novac i moć.

Zašto se upošljavaju digitalni „mađioničari”? Oni su tu da publici prodaju nadu i san o savršenstvu. „U našoj fabrici pravimo karmin, u našim reklamama prodajemo nadu”, izjavio je Čarls Revson, osnivač firme Revlon Cosmetics. Nada i ideali, obavezno nedostižni, jesu ono što održava konzumentsku kulturu. Može li se onda reći da namera medija nije da usreći nego, baš suprotno, da publiku učini nezadovoljnom? „Kejt, seksi više nego ikad”, piše uz njene retuširane fotografije. Da li to znači da je samo mršavo privlačno? Ako je neko nesrećan jer veruje u to, da li je to krivica medija?

Mediji moraju da stvore potrebu potrošača, a što se neko lošije oseća, više će verovati u magične proizvode koji će ga približiti idealnom životu. Ali, to je nešto što ni Photoshop ne može da sredi. On može da učini da slika izgleda bolje, ali ne i da se osoba na slici oseća bolje.

Photoshop može da učini čuda, ali nije svemoćan. Da li uz Photoshop svako može biti savršen ili je ipak bitan i materijal koji se obrađuje? Da li je moguće retuširati nečiji stav? Da li se baš sve može veštački kreirati? Da li je sve što vidimo u časopisima lažno? Slika nikad ne laže, neki kažu. Ali slika nikad ne govori ni potpunu istinu, već koristi perfidnu tehniku poluistine u kojoj su stvarno i nestvarno isprepletani u igri nove, virtuelne realnosti, a znamo da su danas granice između virtuelnog i stvarnog sveta nevidljive.

Kako razaznati šta je stvarno, a šta lažno? Ima lažnih fotografija koje ne izazivaju sumnju posmatrača, kao i autentičnih u koje je teško poverovati. Na sajtovima kao što je www.museumofhoaxes.com mogu se naći primeri poput slike sa džinovskom mačkom. Jasno je da je mačka suviše velika i da bi bilo preteško da je čovek s lakoćom podigne, ali je ipak moguće poverovati da je to istinita slika „čuda od mačke”.

Fotografska istina je neuhvatljiva. Medijske fotografije imaju osnove u istini jer su tako ubedljivije i neće biti odbačene kao čista prevara. Slike nikada nisu potpuno drugačije od realnosti. Originalna slika i retuširana verzija veoma su slične. Razlikuju se tek toliko da se finalna verzija čini savršeno. Ako poželite da izgledate kao neka zvezda, zapitajte se koliko je ono što vidite stvarno. Istina, ima zvezda koje su „lepe kao slika”. Ima i zvezda čiju harizmu kamera ne može da zabeleži i koje uživo izgledaju bolje nego što vam se čini na slici.

• • •

Da niste najlepši na svetu, to ste valjda odavno znali, a ako niste do sad, krajnje vreme je da prihvatite i volite sebe takve kakvi ste. Jer, šta je uopšte lepo? Zar i sam koncept ne varira zavisno od vremena, podneblja i, pre svega, posmatrača? Ako je za utehu, ni Šeron Stoun se ne sviđa svakome. A važnije nego da se dopadate celom svetu jeste da budete zadovoljni sami sobom.

Sanja STOJANOVIĆ