„Šejtanov ratnik”

Devetnaestog aprila ove godine održaće se premijera jednog veoma interesantnog i značajnog filma. U pitanju je „Šejtanov ratnik”, režiserski debi mladog Stevana Filipovića, tinejdžerska komedija o troje prijatelja koji pokušavaju da spasu svet od osvetoljubivog štrebera naoružanog moćnom relikvijom. „Šejtanov ratnik” je istovremeno i prvi domaći film koji ozbiljno koristi digitalne specijalne efekte, kao i kompjutersku postprodukcijsku obradu filma.

Iako se korišćenje digitalnog formata i specijalnih efekata obično poistovećuje sa astronomskim budžetima, ovaj način snimanja je zapravo omogućio da ovakav film uopšte bude napravljen kod nas. Snimano je Sonijevom High Definition kamerom kakva je korišćena za snimanje „Star Wars: Episode II” i „Episode III”. Svaki snimljeni kadar odmah se prebacuje na kompjuter na obradu, dodavanje efekata i montažu. To pojednostavljuje, ubrzava i pojeftinjuje ceo proces.

Montaža je rađena na Macintoshu G5 sa hard diskovima kapaciteta preko jednog terabajta. Na njih su pohranjivani snimci u nekomprimovanom high definition formatu. Efekti i obrada snimaka rađeni su na „običnom” PC računaru. Kolor korekcije na filmu radio je Obrad Kokotović u Discreete Combustionu. Mihajlo Savić i režiser Filipović su sami radili svu 3D animaciju koristeći MAX, a compositing je rađen u Adobe After Effectsu. Postprodukcijska obrada trajala je više meseci jer je na svakom kadru rađen neki digitalni zahvat.

Film ima oko sto kadrova sa većim digitalnim efektima, a za neke od njih bili su često potrebni dani jer je rendering rađen na jednom računaru. Tokom snimanja „Šejtanovog ratnika” korišćene su i pogodnosti digitalne predvizuelizacije. Kombinacijom 3D likova i kamera iz MAX-a i Posera, kombinovanih sa fotografijama lokacija, predviđani su plan, broj ljudi u kadru i komplikovaniji pokreti kamerom za neke od zahtevnijih scena.

Pre više od sedam godina Stevan Filipović je sa Markom Mrđenovićem napisao priču za film, a kasnije su u užu ekipu ušli i Nataša Vranješ (koscenarista i montažer) i Katarina Veličković (direktor fotografije). Ovaj spoj entuzijazma i moderne tehnologije trebalo bi, sem da zabavi gledaoce, da pokaže da se i u našim filmovima koristi moderan filmski izraz i savremena tehnika, kao i da inspiriše mlade filmske stvaraoce kod nas da ne prezaju od tehnički zahtevnijeg. Da li će ovaj film uspeti sve ovo, uverićemo se nakon premijere devetnaestog aprila.

Dragan KOSOVAC