Ako neka nova igra nije klon Quakea, onda je sasvim sigurno kopija Rainbow Sixa, a The Third Wave, za promenu, pokušava da preradi ideju viđenu u igri Commandos i njenim nastavcima. Formula je jednostavna: imaš pamet, imaš para, nemaš ukus, nemaš dara – preradi tuđe. Dajte, ljudi, hoćemo nešto novo, nešto dobro, stvarno nema smisla...

Priča kaže sledeće: ubogim Amerima preti unutrašnja opasnost od duboko infiltriranih terorističkih ćelija koje žele da ponosnu hamburger-naciju dignu u vazduh putem serije nuklearnih eksplozija. Međutim, tu su hrabri momci i devojke for hire, koji će bez razmišljanja dohvatiti gromovite puce ili seckalice i patriotski odbraniti voljenu zemlju, naravno za nekoliko desetina tisuća dolara (rekosmo li patriotski?)... Ingeniozni zaplet, vrhunac pisane misli... Zašto softverske kuće bacaju silne pare na scenariste, kada za mnogo manju svotu mogu da angažuju Žiku Obretkovića i dobiju stoput bolju priču?

Nakon introa veoma visokog kvaliteta („pikseli k’o vrapci”) tokom kojeg vas umilni muški glas upućuje u radnju, pred vama je izbor od maksimalno pet operativaca koje ćete povesti na teren. Na početku imate 35.000 dolara, a ni najjeftiniji operativac neće bacati svoju zadnjicu u vatru za manje od deset hiljada, pa je računica jasna. Svaka osoba koju povedete u borbu ima unapred dodeljeno oružje (snajperska ili poluautomatska puška, pištolj, nož...) koje ne može da se zameni za neki drugi komad.

Zatim počinje igra... Ako ste gledali „Ring” i pomislili da je to vrhunac horora, umrećete u neznanju. Pogled na teren je izometrijski, a sedam godina stari Diablo izgleda neuporedivo lepše od prizora koje servira The Third Wave. Animacija likova je kriminalno loša i stiče se utisak da bi bolji naziv za ovu igru bio Beyond The Ice: The Umetničko Klizanje. Jedino je zvuk dobar. Zato što ga malo ima. Inače bi nam zvučne kartice ispustile dušu. Ako zažmurite pred ovim nedostacima, nećete ni videti igru, što bi bilo ubedljivo najbolje rešenje.

Koncepcijski, igra je preslikani Commandos, sa sve šunjanjem i neprijateljskim line of sight senzorima. Neprijatelji patroliraju mapom po ustaljenoj šemi, a u 95% slučajeva vaš zadatak je da sprovedete specijalce od tačke A do tačke B (povremeno se pojavljuje i tačka C kao special guest star, ali to je stvarno retko).

Specijalci imaju širok dijapazon pokreta: mogu da hodaju sporo, da trče i čučnu... Ma koliko bili oprezni i šunjali se, gotovo svaki put će vas neprijatelj primetiti i pozvati pomoć, a tada ne preostaje ništa drugo osim učitavanja snimljene pozicije. Operativci koji nose vatreno oružje prebrzo troše municiju i imaju samo jedan šaržer (čak ne ni rezervni, već onaj u oružju), a snajperista ima čak tri metka! Wow... Taman – za sebe, igrača koji je bio dovoljno blesav da kupi ovu igru i šefa razvojnog tima... Dužim igranjem pokazuje se da je najefikasnije rešenje povesti samo jednog agenta u misiju, i to naoružanog nožem, jer je mnogo brži i ubojitiji od ostalih. Postoji i mogućnost uklanjanja leševa prekrivanjem usmrćenog neprijatelja nekakvom zelenom krpom koja uopšte ne deluje sumnjivo, taman posla...

Ne igrajte ovo smeće, makar vas terali motkom... Kako li je tek jadnim diskovima koji ovo sizifovski nose na sebi?

Jan ČMELIK