Neplanirani uticaj modernih tehnologija na ljude

High-tech uređaji olakšavaju poslove i čine našu svakodnevicu komfornijom, ali istraživači sve češće upozoravaju da oslanjanje na ove tehnologije menja svakog od nas

Tokom godina, skoro svako od nas je sa manjom ili većom učestalošću mogao da čuje upozorenja u vezi sa uređajima koji nas okružuju. Izjave kao što su: „Iskriviće ti se kičma od toliko sedenja pred kompjuterom.” ili: „Te igre samo bude nasilje u ljudima.” ili: „Taj internet i pametni telefoni samo zaglupljuju ljude, u moje vreme sam i računao i znao dvesta telefona napamet.” neke osobe i danas čuju iz dana u dan. Ipak, takve izjave nisu ništa novo, još u četvrtom veku pre nove ere Platon je upozoravao Grke da preterano oslanjanje novih generacija na pisanje kvari mozak jer odvraća od upotrebe sopstvenog pamćenja.

Dok preterivanje u bilo čemu svakako ne može biti zdravo, koja je zaista istina iza ovakvih predrasuda? Sem toga, kada je svakodnevica sve većeg dela globalne populacije sve više ispunjena modernim tehnologijama, onda je, u duhu ničeanskog „ambisa koji gleda nas”, logično da očekujemo da novi običaji i navike menjaju ponašanje ljudi i da ono što je nekada bilo atipično postaje standard. Istina je da se naš mozak zaista menja kada koristimo kompjuter, smartfon ili internet, ali isto tako se menja i kada koristimo alatke, vozimo bicikl ili učimo novi jezik. U ovom tekstu osvrnućemo se na nekoliko promena u ponašanju i životu modernog homo sapiensa koje su uzrokovane tehnologijama. Veliki deo uobičajenih zabluda još uvek nije definitivno potvrđen niti opovrgnut, ali za većinu tema postoji usaglašeno mišljenje naučnika koji se bave ovim problemima i fenomenima.

Pažnja

Brojni naučnici su ubeđeni da je sposobnost modernog čoveka da se fokusira na jednu stvar u opadanju i sprovode razna istraživanja u želji da potvrde takav stav. Uostalom, kada vidite nekog ko neprestano pogledava ka mobilnom telefonu da proveri brojne lične poruke, obaveštenja sa različitih društvenih mreža i neprekidnu bujicu vesti koje želi da prati, veoma je lako složiti se sa pomenutim stavom.

Pre dve godine, Microsoft je sponzorisao studiju u Kanadi, u okviru koje je dve hiljade ljudi radilo testove pažnje, a stotinu njih je to radilo dok im je merena moždana aktivnost elektroencefalografom (EEG). Rezultat ovog istraživanja ukazuje da je prosečna pažnja ljudskog bića zaista u opadanju, jer je iznosila samo osam sekundi (dok je samo petnaest godina ranije ta vrsnost bila 12 sekundi). Ova studija nije jedino zabeleženo istraživanje sa negativnim rezultatom kada je stanje ljudske pažnje u pitanju. Anketiranje hiljada nastavnika i roditelja pokazalo je da sedamdeset odsto njih ubeđeno da deca održavaju pažnju sve kraće. Sa druge strane, u SAD je utvrđeno da je broj učenika kojima je u nekom trenutku tokom školovanja postavljena dijagnoza hiperaktivnog poremećaja pažnje (ADHD) porastao sa pet odsto 1990. godine na jedanaest procenata 2015. godine.

Dok sva ova istraživanja pokazuju da postoji opadanje u prosečnom trajanju pažnje, još uvek ne postoji studija koja statistički značajnim brojevima može da pokaže da su upravo moderne tehnologije odgovorne za takav razvoj situacije. Ipak, nisu retki naučnici koji su ubeđeni da će upravo takve studije početi da se pojavljuju u neposrednoj budućnosti. Jedan od njih je Rasel Poldrak, profesor neurologije sa Univerziteta Stenford, koji je izjavio sledeće: „Ubeđen sam da je tehnologija uzrok smanjene sposobnosti ljudi da fokusiraju pažnju i čekaju, kao i da im je zbog toga povišena potreba da željenu informaciju dobiju što pre.”

Raspoloženje

Stručnjaci koji se bave mentalnim zdravljem ljudi sve više proučavaju da li postoji veza između vremena provedenog na internetu i učestalosti nastanka depresije. U priči o depresiji najvažniji je upravo najpopularniji deo interneta – društvene mreže. Studije pokazuju da kod ljudi postoji direktna korelacija između vremena provedenog na društvenim mrežama i stepena nezadovoljstva samim sobom. Ljudi koji su konstantno izloženi idealizovanim slikama neprestano ih porede sa svojim. Otkriveno je da kod takvih osoba postoji povećana aktivnost u regionima mozga zvanim amigdale (bademasta jezgra), odgovornim za pamćenje i emocionalne reakcije. Problem je naglašen jednim drugim fenomenom koji ljude tera da sve više budu na drugim mrežama, a to je „FoMO” (Fear of Missing Out, engl. strah od propuštanja), koji se opisuje kao teskoba koju uzrokuje ubeđenje da propuštate zabavna i interesantna iskustva u kojima druge osobe učestvuju bez vas.

Sem toga, utvrđeno je se prilikom slanja instant poruka najbližim osobama u našim telima oslobađa hormon stresa kortizol, ali kada iste te osobe sretnemo uživo, luči se oksitocin, hormon sreće. Naučnici koji se bave ovim fenomenima pretpostavljaju da su ljudi evolutivno uslovljeni na međusobnu živu interakciju sa ljudima za koje su emotivno vezani i da smanjenje kontakta sa njima može da dovede do zdravstvenih problema.

Pamćenje

Nemački neurolog Manfred Špicer upozorava na opasnost od „digitalne demencije”, stanja koje je posledica odsustva potrebe da pamtimo podatke koje smo nekada držali u glavi. Sada su nam svi neophodni telefoni, putevi kretanja, beleške, recepti i ostale činjenice dostupni preko malog uređaja koji neprestano držimo u ruci, tako da dolazi do takozvanog „kognitivnog offloadinga”. Pošto više ne „treniramo” naš mozak velikom količinom informacija, smanjuje nam se sposobnost da pamtimo nove podatke, pogotovo u velikim količinama. Na Univerzitetu u Bredfordšajeru sprovedeno je istraživanje koje je utvrdilo da se kod ljudi koji provode mnogo vremena na internetu zaista smanjuje siva masa u čeonom režnju mozga, regionu odgovornom za planiranje i organizovanje naučenih podataka. Ipak, profesor Džejms Barns sa ovog univerziteta naglašava kako je potrebno dodatno istraživanje na većem broju ljudi, gde bi u različitim starosnim grupama osobe bile podeljene na one koje su „zavisne od interneta” i one koje su „normalne”. Sama „zavisnost od interneta” zahteva još dodatnog istraživanja, jer naučnici još uvek ne uspevaju da uspostave parametre i definišu koji deo ovog problema je posledica velike količine vremena provedenog na internetu, a šta je posledica lične predispozicije i uticaja okoline.

Istraživanja kratkotrajne memorije pokazuju da prebacivanje „mentalnog tereta” na digitalne uređaje smanjuje značaj i snagu određenih uspomena. Jedan od ovih testova obavljen je u muzejima, gde su posetioci zamoljeni da fotografišu jednu grupu eksponata, a drugi samo da gledaju. Dvadeset četiri časa kasnije je testirano njihovo sećanje i sa statistički značajnom razlikom pokazano je da svi bolje pamte objekte koje nisu fotografisali. Ipak, to je samo testiranje kratkotrajnog pamćenja. Za proveru dugotrajne funkcije su potrebne duže i ozbiljnije studije jer ponovno gledanje napravljenih fotografija svakako pojačava sećanje snimljenog sadržaja. Analogno tome, oslobađanje sopstvene memorije zahvaljujući digitalnim uređajima omogućava nam da usvajamo nove informacije, dok stare ostaju, bukvalno, da dohvat ruke.

Čitanje

Šta da radimo kada sam unos novih informacija postane problem? Broj osoba koje će vam reći kako više vole da čitaju sa papira nego sa ekrana je u opadanju, a to nije dobra stvar. Već neko vreme istraživači proučavaju zašto smo u stanju da se udubimo u tekst na papiru, dok preko ekrana samo prelećemo tražeći interesantne delove teksta i linkove ka drugim lokacijama. Studije obavljane u Norveškoj i Švedskoj pokazuju da ljudi zaista bolje razumeju i pamte tekst sa papira, kao i da bolje rade testove sa olovkom i papirom, nego na računaru. Čini se da osoba pred monitorom podsvesno misli da je mnogo novog sadržaja „odmah iza ugla” i da je potrebno da ubrza sa onim što trenutno čita i pridaje mu manju važnost. Ipak, i na ovom polju istraživanja još uvek nisu dala definitivan odgovor.

Definitivno je, sa druge strane, da monitori kvare naš san. Neprestano gledanje u ekran koji emituje veliki procenat svetlosti u plavom spektru vara naš mozak. Ovakva svetlost karakteristična je za jutro i zahvaljujući milionima godina evolucije monitori teraju našu epifizu da smanji proizvodnju melatonina, hormona neophodnog za san. Proizvođači ekrana će sigurno odgovoriti na ovo otkriće „režimom za pred spavanje” sa manje plave boje, ali lekari preporučuju svima sa problemima prilikom spavanja da bar sat vremena pre odlaska u krevet ugase sve ekrane oko sebe.

Multitasking

Psiholog dr Glen Vildon smislio je naziv za modernu kulturu opsednutu podacima sa potrebom da se neprestano bude online – „infomanija”. Doktor Vilson je obavljao testove inteligencije iste grupe ljudi u dva različita okruženja, jednom u potpuno tihoj prostoriji i drugi put u kancelariji u radno vreme, dok svaki čas zvone telefoni i pristižu poruke i mailovi. Očekivano, tokom drugog testiranja svima je izmeren niži IQ, i to u proseku za deset poena. Slično tome, jedna studija merila je vreme potrebno đacima da pročitaju tekst koji nisu videli ranije i odgovore na pitanja u vezi sa njim. Grupa đaka kojoj je dozvoljeno da sluša muziku i šalje poruke obavila je zadatak sporije, i to za 22 odsto u najboljem i čak 59 procenata u najlošijem slučaju, i to nakon što je oduzeto vreme potrošeno na slanje poruka. Istraživanje je pokazalo da fokusiranje na jednu aktivnost koristi deo mozga zvan hipokampus, odgovoran za ideje i stvaranje detaljnih i fleksibilnih sećanja. Dok multitaskujemo, koristimo potpuno drugi deo mozga, korpus striatum, koji je odgovoran za naučene procedure i veštine. Nova sećanja stečena tokom multitaskinga nisu toliko fleksibilna, to jest teže se integrišu sa prethodno naučenim podacima i koriste u budućnosti. Ipak, nekoliko studija od prošle godine pokazuju da osobe koje mnogo multitaskuju mnogo bolje koriste ove informacije nego oni koji nisu vični ovoj praksi. Potrebno je dodatno istraživanje da se otkrije da li su uspešni multitaskeri imaju urođenu predispoziciju da budu bolji u tome ili ih je trening informacionim tehnologijama učinio takvima.

• • •

Upotreba GPS navigacije takođe menja naš mozak. Istraživači sa kanadskog Univerziteta MekGil otkrili su da osobe koje ne koriste navigaciju imaju veću gustinu sive mase i povećanu aktivnost u pomenutom hipokampusu. Druga studija pokazala je da se korisnici navigacije sećaju manje prizora sa puta nego oni koji voze „po starinski”. Da li je to razlog da prestanemo da koristimo pogodnosti navigacije? Naravno da ne, ali je pokazatelj da je mozgu neophodan konstantan trening, jer „voli da se ulenji” ako nije aktivan. Sve ono što nam pomaže u svakodnevnom životu takođe menja nas same na neki način, jer je u našoj prirodi da se prilagođavamo izazovima koji nas okružuju. Srećom, mozak nije neživi procesor, napravljen da radi samo jednu stvar, već je upravo evoluira, tako da se prilagođava novim izazovima koji zamenjuju stare.

Dragan KOSOVAC