Od druge polovine devedesetih i lomljave stakla iza leđa glavnog junaka u sceni upadanja zombi-dobermana kroz prozor, proteklo je previše vremena da bismo na ovakve i slične prizore nastavili da se nervozno trzamo. Ovo, naravno, ne znači da su nam igre iz serijala Resident Evil dosadile. Zapravo, odluka Capcoma da (po drugi put!) revitalizuje ovaj serijal verovatno može da se svrsta među najbolje poteze u njihovoj višedecenijskoj karijeri iskusnih izdavača. Capcom je nedavno objavio i vest da se uveliko radi na rimejku naslova Resident Evil 2 (dakle, ne običnom remaster izdanju, već verziji koja će se za moderne platforme pisati od nule), što je vest od koje bolja može da bude samo odluka Atarija (nekada Infogramesa) da revitalizuje prva tri dela serijala Alone in the Dark, ako do takve odluke ikada dođe (a teško da hoće). Nažalost, rad grupe volontera na sopstvenoj verziji doteranog naslova Resident Evil 2 Reborn morao je da bude stopiran.

Nula u naslovu ima pre svega hronološku odrednicu. To znači da će nam ovde biti servirana dešavanja vremenski locirana pre prvog dela, ali praktično bi nam bilo sasvim svejedno i da naslov nosi numeraciju osamnaest, trideset pet, ili sto. Znamo da je korporacija Umbrella u laboratorijskim uslovima uzgajala virus koji će od životinja i ljudi stvoriti zombifikovane stvorove, i da će se uvek naći neki pripadnik specijalnih jedinica (ili nevoljni heroj bačen bez pitanja u ralje opasnosti) da olovom reši pitanje preterane agresije laboratorijskih test-subjekata. Međutim, ove rane delove serijala krasi i lepa osobina da su prepuni zagonetki kojih se ne bi postidela ni neka niskokalibarska (u smislu težine) avantura. Resident Evil nije Resident Evil bez šahovskih problema, klavirskih kompozicija koje otvaraju tajne prolaze, električnih spojeva na razvodnim tablama, osigurača, poluga, prekidača, kurbli i, naravno, gomile ključeva egzotično-ekscentričnog izgleda. Zli genije koji je sve ove zagonetke mukotrpno inkorporirao u svoju vilu, istraživački kompleks i fabriku, verovatno je najveći deo svog vremena posvetio inženjersko-graditeljsko-enigmatičkim radovima, a kreiranjem virusa i uzgajanjem zombija se bavio samo nekoliko sati svakog vikenda, iz hobija.

U planinama iznad Rakun Sitija, kroz olujnu noć probija se voz prepun putnika. Na uzvisini iznad pruge stoji prilika u smešnom teatralnom ogrtaču kojoj mrak i kiša nimalo ne smetaju da na voz pošalje jato letećih pijavica (orgulje i dramatična kamera se podrazumevaju, mada nam je pomalo žao što prilika nimalo ne podseća na Vinsenta Prajsa). Paraziti lome stakla na prozorima i upadaju u vagone, a u sveopštoj panici, ciči i vrisci, neko u poslednjim trenucima života uspeva da pozove pomoć. Helikopter sa članovima S.T.A.R.S. tima ubrzo dolazi na lice mesta... i ruši se. Da li će (i kada) specijalci Bravo tima ikada uspeti da se makar jedan jedini put bezbedno prizemlje, ostaće misterija. Rebeka Čembers je, naizgled, jedina preživela pad helikoptera, a osim što će morati da brine o pijavicama i zombifikovanim putnicima, dodatno opterećenje predstavljaće vest da će morati da pronađe i privede Bilija Koena, osuđenika odgovornog za ubistvo više od 30 ljudi. Bili će se, ipak, pokazati u drugačijem svetlu kada Rebeki ponudi pomoć i savez. Prebacivanje sa jednog na drugi lik biće neophodno za rešavanje dobrog dela zagonetki. Razmena predmeta moguća je u svakom trenutku (ukoliko se dvoje protagonista nalaze u istoj prostoriji), a jedini predmeti koje nije moguće razmeniti su Bilijev upaljač, i Rebekin set za mešanje hemijskih komponenti. Majušni inventarski prostor jedna je od dve bolne tačke igre (druga su legendarna, i legendarno dosadna, vrata). Ključ u džepu zauzima isto toliko prostora kao i magnum od dva i po kilograma, pa će igrači biti stavljeni u situaciju da ostavljaju stvari po podu i kasnije se vraćaju po njih. Ovo je donekle ublaženo „pametnom” mapom na kojoj je moguće videti spisak prostorija sa svim ostavljenim predmetima.

U odnosu na Resident Evil HD, rešeno je pitanje problematičnih rezolucija tako da više nema odsečenih delova ekrana. Po pitanju tehničkih karakteristika, sve ostalo je zadržalo svoj sasvim korektan i zadovoljavajući nivo. Pozadine su nešto bogatije izvorima svetla, refleksijama i dimom/parom. Animacije kretanja su ostale verne svom nespretnom retro stilu koji zahteva malo privikavanja, naročito ako igrate kombinacijom tastature i miša. Animacije nišanjenja i pucanja i dalje deluju previše mehanički, pri ispaljivanju hitaca nije uopšte potrebna preciznost (pa se često čini da junaci igre pucaju negde pored čudovišta), a trčanje se i dalje odvija uz utisak proklizavanja po podlozi, uz neprirodne trzaje tela pri naglom skretanju. S obzirom na to da je original nastao pre skoro četrnaest godina, ovom nedostatku može i da se progleda kroz prste jer istovremeno funkcioniše kao nostalgično podsećanje na stariju verziju.

Za pun ugođaj, autori preporučuju Majkrosoftov Xbox kontroler, u čiji kvalitet ni malo ne sumnjamo, s tim što smo pun ugođaj imali i sa (iz inata isprobana) tri različita džojpeda – od običnog plastikanera, preko sasvim prosečnog Speedlinka i (nešto kvalitetnijeg) Logitecha, nameštenih na podrazumevani položaj tastera. Resident Evil se, kada je reč o podršci za kontrolere, ne stidi svojih konzolnih korena.

Zajedno sa naslovom Resident Evil HD, nulti deo biće izbačen na tržište i u posebnom Origins Collections paketu, a za poklonike serijala teško je zamisliti bolji poklon (osim, naravno, kolekcije koja će sadržati i rimejk Resident Evil 2, koji je već u pogonima Capcomove mašinerije, kao i RE 3: Nemesis, za koji se nadamo da će takođe dočekati svoj red).

Miša MITRANOVIĆ