Tom Clancy’s Rainbow Six: Siege

Tom Klensi već neko vreme miriše ljubičice od korena, ali njegovo nasleđe živi kroz njegovo delo, uzbudljive tehno-triler romane i (najčešće) solidne igre inspirisane njihovim motivima. Lik je dobro iskoristio svoj jedan život na ovom svetu, što je aspiracija kojoj svi treba da teže, od kopača kanala do industrijalca, od sindikalca do soma kapitalca...

Multiplayer pucačke igre se, po pravilu, aktivno trude da simuliraju pobedu života nad smrću, koja je gotovo uvek privremena, a povratak u akciju trenutan ili penalizovan sa nekoliko sekundi čekanja. Tom dominantnom trendu već deceniju i po odoleva Counter-Strike, fenomen koji je ostao suštinski konzistentan kroz svoje mnogobrojne tehnološke apgrejdove. CS je igra u kojoj ćete ozbiljno shvatiti svoju krhku, neponovljivu egzistenciju, jer njen gubitak podrazumeva agoniju čekanja u limbu do početka sledeće runde. Iskustvo jednog života koji valja dobro iskoristiti ili makar skupo prodati, po nekima je osnovno merilo za odvajanje pucačkog žita od pucačkog kukolja i preduslov za lepljenje hard-core etikete na predstavnika žanra kojim dominiraju casual šećerleme.

Tom Clancy’s Rainbow Six: Siege je taktička multiplayer pucačina koja zaslužuje respekt i slobodno vreme svakog igrača koji želi da razmisli pre nego što stisne oroz. Iako nije idealna, igra je izuzetno značajna jer pokušava i uspeva da razbije monotoniju žanra prepunog raskalašnih twitch pucačina. Značajna je i za povratak poverenja u Tom Clancy label, koji su poslednje dve igre (Ghost Recon: Future Soldier i Ghost Recon Phantoms) banalizovale do balčaka, pa i za reputaciju Ubisofta koja fluktuira kao amplituda na pokvarenom osciloskopu.

Kao i Counter-Strike, i ovde imamo teroriste na jednoj i policiju na drugoj strani; kao i u Counter-Strikeu, i ovde su mečevi podeljeni na runde u kojima se naizmenično branite i napadate, rotirajući uloge sa protivničkom ekipom. Kao i u CS-u, i ovde imate jedan život koji se lako gubi ako srljate ili ste smotani/nestrpljivi ili igrate umorni. Mnogo je sličnosti, ali i mnogo razlika, od kojih gotovo sve spadaju u kategoriju dobrih ideja.

Prva i osnovna razlika tiče se implementacije realne SWAT taktike vezane za nasilne prepade na utvrđene lokacije. Svaka napadačka situacija podrazumeva upadanje u objekat za zamandaljenim vratima i prozorima sa različitim stepenima ojačanja, zidovima koji se mogu demolirati eksplozivom, svetlarnicima kroz koje se može upasti na konopcu, podrumskim i tavanskim vratima koja se mogu probiti i kroz njih ubaciti kašikara ili flešbeng... Krčenje sopstvenog puta kroz porozne nivoe napadačima daje apsolutnu taktičku fleksibilnost, na koju tim koji se brani mora da odgovori postavljanjem odbrambenih mera. One mogu biti metalna ojačanja na ključnim prolazima ili zidovima, ometači elektronike koji sprečavaju izviđanje, bodljikava žica koja ometa kretanje, eksplozivne, električne i gasne mine, portabl zakloni za zasede... Totalna igra mačke i miša u maksimalno nasilnom okruženju urbanog terorizma.

Taktika napada i odbrane u velikoj meri zavisi i od operativca koga ste poveli u akciju. U igri postoji dvadeset internacionalnih komandosa, predstavnika vojno-policijskih formacija najjačih država, koji su podeljeni u dve grupe, napadačku i odbrambenu. Tokom pripremne faze pre svake runde, svaki igrač bira po jednog operativca po sistemu „ko pre devojci, tom devojka”, odnosno, ko prvi klikne, kliknuo je. Ovo, naravno, ne važi za igranje u organizovanom timu ili klanu gde se uloge sporazumno dele, ali najveći broj igrača će igru iskusiti u haotičnom, nasumičnom mečmejkingu prepunom teamkillera i ludaka svih boja. Dakle, valja biti brz i valja imati SSD, jer onaj ko se učita sekund ranije od ostalih uvek ima veći izbor.

Svaki commando u borbu nosi unikatni arsenal oružja i gedžeta: generalno je pravilo da ne postoji zajednički pool opreme za sve, već da u okviru svakog pojedinačnog operativca imate minimalni izbor. Tako, na primer, jedan napadač može da bira između kombinacije „balistički štit + pištolj” i automatske puške u sferi oružja. Neki mogu da biraju između dva komada opreme, na primer, između portabl montažne barijere ili bodljikave žice. Svaki komad opreme ima upotrebnu vrednost, bez obzira na to što vam na početku deluje manje korisno ili čak potpuno beskorisno. Pravilno savladavanje uloge svakog operatora i navikavanje na njegov arsenal zahteva dosta vežbe i strpljenja, tokom kojih ćete sigurno zapatiti jedan ili više favorita.

Otključavanje svakog operativca i dodataka za njegovu opremu (nišani, rukohvati i laseri za oružje i drugi opcioni elementi) zahteva investiciju određene količine „renowna” koji se zarađuje u misijama. Igračka progresija je relativno spora i predstavlja krupan ograničavajući faktor u prvim danima igre – ako ste otključali dva ili tri borca, a neko ih zapljune pre vas tokom pripreme za misiju, moraćete da izaberete generičkog komandosa koji nema unikatnu opremu. Iz tog razloga, pre upuštanja u multiplayer valja odigrati sve single player situaciono-tutorijal misije, koje će vam dati dovoljno renowna da imate od čega da krenete. Nažalost, igra nema klasičnu single player kampanju, što je malo neobično, s obzirom na to da se prodaje za masnih 60 evra (taj aspekt ćemo da razmotrimo na kraju teksta).

Pored slave, u misijama dobijate i XP koji vam podiže igrački nivo, mada to nema uticaj na dostupnost opreme ili ljudstva – jedina stvar (koju sam primetio) je uslovljenost vrste multiplayer mečeva koje možete da igrate – casual mečevi su dostupni od početka, dok se ranked mečmejking otključava nakon dvadesetog nivoa. U rangiranim mečevima važe donekle drugačija pravila, mahom vezana za odsustvo korisnih indikacija o lokaciji drugih članova tima, raspoloživoj municiji i drugim faktorima koji pomažu u snalaženju. Ranked plejlista je, dakle, hard-core varijanta igre koja inače spada u hard-core kategoriju.

Tom Clancy’s Rainbow Six: Siege nije igra za nestrpljive, jer takvi po pravilu završe izbušeni u prvim minutima partije. Trčanje, pucanje, dizanje u vazduh stvari bez potrebe i druge bučne radnje lako i brzo otkrivaju vaš položaj i smer kretanja ekipi koja se brani i koja je zauzela busiju u najmračnijim senkama zamandaljenih soba, čekajući na im na nišan dospe fragment vašeg tela koji ste neoprezno isturili. Elemenat koji mi se nikako ne dopada svodi se na takvo piksel-nadmudrivanje, valjanje po patosu i pomeranje milimetar po milimetar u potrazi za uglom iz koga vidite deo nečije lobanje bez da on primeti vaše stopalo ili uvo koji su bezbedno zaklonjeni iza taburea. U casual plejlistama imate death-cam koji će vam stalno dokazivati da uspešni igrači koriste upravo te tehnike najbrutalnijeg kampovanja. Siege je po ovom pitanju mnogo gori od bilo čega šta sam ikada iskusio u Counter-Strikeu, tom tropskom raju za neshvaćene kampere svih boja. Jedan od recepata za uspešan napad i odbranu je glasovna komunikacija uz koju je svaka koordinacija neuporedivo lakša. Naravno, među nasumičnom igračkom populacijom je malo ko koristi, bez obzira na ogromnu prednost koju planski napad i odbrana imaju nad haosom u kome svako ide na svoju stranu.

Inicijalna verzija igre nije bila idealna sa tehničkog aspekta, ali je najveći broj problema sa detekcijom pogodaka i drugim bubicama rešen prvim pečom. Na peglanju bubica ima još dosta posla, ali iz Ubisofta obećavaju da će svaki uočeni problem biti otklonjen u razumnom roku.

Tom Clancy’s Rainbow Six: Siege je always-online igra koja nema single player kampanju, košta šezdeset evra i ima season pass koji se prodaje za dodatnih trideset. Tko je ikada vidio toliki novac? Dobra je, ali jednostavno, ne vredi toliko, a kupovina kod online key sellera je rizična jer Ubisoft ima tendenciju da disejbluje tako nabavljene naslove (setite se Far Cry 4 fijaska od prošle godine). Školarac bez prihoda će ostati na Counter-Strike: Global Offensive terapiji, koja standarno košta 11 evra, svako malo je na popustu gde se može nabaviti za cenu kesice kikirikija, sa besplatnim apdejtima, uz mogućnost zarade igranjem ako se pametno trguje dropovima. Evolve i Titanfall su probali da provuku kombinaciju premijum cene i odsustva single playera, pa su meteorski brzo nestali sa scene. Ukratko, Rainbow Six: Siege treba da košta duplo manje da bi budućnost igre bila koliko-toliko sigurna i da bi se povratila ravnoteža u kozmosu.

Miodrag KUZMANOVIĆ