Iako se vidi da su se autori Jotuna potrudili u sferi grafike, podbacili su u pogledu mehanike i priče. U pitanju je istraživačka igra s izraženom akcionom komponentom. Nažalost, nivoi nisu posebno ispunjeni i ima mnogo praznog hoda, kada se samo krećete od tačke A do tačke B, bez ičega što treba da uradite na tom putovanju ili što bi vam privuklo pažnju. Čak i kada postoji nešto što treba da uradite, to uglavnom nije posebno zanimljivo i takođe se svodi na navigaciju prostorom. Na primer, u jednom nivou treba da stignete do određenog mesta, a pred vama je nekoliko puteva. Ako izaberete pogrešan put, vraćate se odakle ste pošli i ponovo morate da hodate do raskrsnice. Ako izaberete pravi, čeka vas sledeća raskrsnica itd. Da stvari budu još gore, ako poginete (uglavnom jer ste posle nekoliko minuta hodanja postali rasejani i neoprezni), vraćate se do checkpointa i opet vam sledi to isto putovanje. Isto se dešava i kada izađete iz igre – kada je ponovo upalite, igra vas vraća u hub iz kog pristupate nivoima.

Ni akcija nije mnogo bolja. Borbeni sistem je veoma jednostavan i od vas zahteva obilatu upotrebu levog tastera miša, uz povremeno korišćenje jačeg, ali sporijeg napada. Jednostavnosti doprinose i neprijatelji, koji su uglavnom izuzetno krhki i dovoljan je jedan udarac da ih porazite. Sve to je u početku donekle zabavno, ali brzo dosadi.

Bossovi su najkvalitetniji deo mehanike, ali ni oni ne oduševljavaju. Uglavnom nije u pitanju tip bossa koji zahteva da zastanete, razmislite i budete srećni kada provalite koja mu je slaba tačka. Ovde je odmah jasno šta treba da radite, samo treba da budete strpljivi i precizni. Ipak, pošto je igra fer i sve zavisi od vaših sposobnosti i koncentracije, borbe s njima jesu zabavne.

Najbolji deo igre je grafika, posebno kada se prikazuju gargantuanski bossovi koji odaju utisak izopačenog, morbidnog zla. Takođe, igra vas povremeno počasti velelepnim prizorima, kada se kamera odzumira i dozvoli vam da uživate u impresivnom kadru. Nažalost, u skladu s ostatkom igre, i ovaj njen aspekt samo povremeno zablista, a ostatak vremena se krećete kroz grafički monotone predele.

Priča je jednostavna i vidi se da u nju nije uloženo mnogo truda, pošto se maltene sastoji samo od „name-dropovanja” imena i pojmova iz nordijske mitologije, uz povremenu naraciju junakinje Tore, koja pripoveda kako ju je ljubomora njenog brata uvalila u neprilike. Iz pomalo čudne naracije naslućuje se da Jotun pokušava da na čudan način propagira neki besmisleni oblik feminizma koji na skali razlika i saradnje među polovima gura strelicu na suprotnu stranu, umesto na sredinu gde joj je i mesto. Malo više tematske univerzalnosti i poliranja mehanike i Jotun bi bio mnogo kvalitetnija igra.

Aleksandar ĐURIĆ