Anonymous i LulzSec

Pokret otpora na Internetu

Anonymous i LulzSec, dve trenutno najpoznatije hakerske grupe, udružile su snage u zajedničkoj borbi protiv vlada raznih država, banaka i velikih korporacija. Jednom rečju, svojevrsni kulturni pokret, čijeg smo rađanja svedoci, objavio je rat protiv sistema.

Rađanje takvog pokreta bilo je neminovno i sasvim očekivano. On je u stvari uvek postojao, ali je Internet danas dovoljno veliki da je konačno manifestovao svoju underground kulturu u vidljivi oblik. Hakeri i geekovi, koji su nekada bili svet za sebe, u žiži su medijske javnosti. Njih sada ima dovoljno da zajedno sa sve više svojih pristalica stvore veliku štetu.

Anonymous, stariji od dva pokreta, vuče korene iz 2003. godine, kada je ideologija ove grupe počela da se budi na raznim forumima, a pre svega na imageboardu 4Chan. Ime pokreta odnosi se na pravo korisnika Interneta da ostanu anonimni, ali, sem ideološke, ovaj koncept ima i važnu praktičnu dimenziju.

Anonimusi, naime, sebe ne smatraju grupom već idejom. Svako ko deli slične ciljeve i deluje u istom pravcu sebe može smatrati delom tog pokreta. Naš sagovornik, anonimni predstavnik (gle čuda!), to objašnjava ovako: „Mi nismo grupa sa nekim kolektivnim idealima. Svako ko sebe smatra Anonimusom je Anonimus i niko nema autoritet da kaže da on to nije. Ne postoji centralna struktura, nema zvaničnih web sajtova, lidera...”

Međutim, istina je da Anonimusi jesu grupa, a ujedno i pokret. Takođe, oni imaju strukturu koja ima čvrstu bazu, kao i brojne „labavije delove”. Imaju i svoje lidere, koji su izgleda baš mnogo čitali grafičku novelu „V za Vendetu” i reči svog duhovnog vođe Alena Mura, tako da imaju i ideologiju. Istina, njeni članovi se ne kunu u dogme svoje filozofije kao što je to slučaj sa nekim drugim grupama, ali to su ljudi koji dele zajedničke vrednosti, te stoje na veoma sličnim stanovištima. Ipak, razumljivo je zašto se predstavljaju na takav način. Razloga je mnogo...

Sem što zvuči kul da kažete da niste grupa već ideja, pokret, nešto što protivnici ne mogu da ubiju, to je i odličan mehanizam za privlačenje novih članova, kao i medijske pažnje. Još važnije, Internet omogućava veliki stepen anonimnosti, i kada koncipirate grupu koja se bazira na toj ideji, veoma lako možete da sakrijete svoje intelektualno jezgro od organa vlasti.

Jednostavno, reč je o višeslojnoj organizaciji sa veoma labavom strukturom članstva, ali koja ipak ima svoje lidere – ljude koji „kroje” kurs. Neko je morao da donese odluku o tome da se napadne MPAA ili da se stane u odbranu WikiLeaksa i slično. Jasno je da članovima to izgleda kao zajednička odluka jer bi je i oni sami doneli da su bili u takvoj poziciji. Dalje, ova grupa stvorila je kulturu koja veoma negativno gleda na članove koji na IRC-u ili putem bilo kog drugog kanala komunikacije pokazuju „lidersko ponašanje”. Onaj ko to uradi biva od strane zajednice označen kao leaderfag. Zar nisu onda i oni koji raspolažu hiljadama PC računara koje koriste za DDoS napade bez znanja vlasnika takođe zaslužili da nose tu klasifikaciju – jer oni i odlučuju o tome ko će biti meta?

Naravno, grupu karakteriše i velika sloboda za članove. Niko ne brani pojedincima da se kao Anonimusi koncentrišu na svoje „mikroaktivnosti” koje su komplementarne osnovnim idejama. Povezano s tim, to je grupa koja ima visok stepen vertikalne pokretljivosti članova – u hijerarhiji veoma brzo mogu da napreduju oni koji se istaknu hakerskom i tehničkom veštinom, dizajnerskom kreativnošću ili „ideološkom opremljenošću”.

Na stranu velika kontradikcija u srcu ideologije Anonimusa (mada u njihovim tvrdnjama o organizaciji donekle ima i istine), ova grupa ima i pozitivnu, čak osvešćujuću funkciju u društvu. Internet je suviše slobodna i otvorena platforma za ukus mnogih velikih korporacija, kao i većine država, pa makar to bile moderne demokratije zapadnog tipa. Anonimusi svojim viralnim marketingom i javnim performansima ne potvrđuju samo sebe kao kulturni pokret u eri hiperdeljenja, već skreću pažnju i na pitanja desihronizovanosti prirode Interneta sa zakonima o autorskim pravima, te na preteranu državnu cenzuru, samovolju banaka i drugih kompanija. Globalni karakter njihovih protesta anticipira rađanje jednog, nadamo se, ozbiljnijeg i usmerenijeg pokreta koji bi mogao da utiče na to da svet postane drugačije, bolje mesto.

Ima i onih koji veruju da aktivnosti grupa kao što su Anonymous ili LulzSec mogu da dovedu do represivnijih zakona i veće državne cenzure. Naš sagovornik s tim se ne slaže: „Ne verujem u to da ćutanje može biti od pomoći. Vlade žele veći stepen kontrole i one će donositi takve zakone bez obzira na to da li mi nešto radimo ili ne. Da Anonimusi ne postoje, našao bi se neki drugi povod... Ako se donese neprihvatljiv zakon a vi oćutite, usvojiće se i drugi i tako u beskraj. Ako se, s druge strane, borite kroz javno demonstriranje nezadovoljstva, donošenje zakona možda će ići bržim ritmom, ali će u jednom trenutku sve pući...”

Anonimusi su zaista uspeli da privuku pažnju javnosti internet napadima i performansima u stvarnom svetu. Kombinacija ove dve aktivnosti izrodila je novu vrstu društvenog delovanja – hacktivism. To su hakerske aktivnosti s političkim i kulturnim karakterom, koje prenose neku poruku. Ujedno, možemo reći i da je to najpogodniji način izražavanja velikog globalnog nezadovoljstva, jer iako ovakve akcije organizuje mali broj ljudi, njih podržavaju milioni ljudi širom sveta. Mnogi napadi, poput onih na PayPal i Mastercard, predstavljaju internet ekvivalent blokadi ulica zbog nezadovoljstva građana.

S druge strane, LulzSec, „partneri u zločinu” Anonimusa, deluju mnogo neozbiljnije, ali zapravo čine svojim protivnicima znatno veću štetu. Ta hakerska grupa je za kratko vreme ukrala više od milion korisničkih naloga kompanije Sony, oborila je zvaničnu prezentaciju CIA i organizacije čiji je najznačajniji partner FBI, srušila je više vladinih sajtova iz različitih zemalja, kao i sajtove razvojnih timova i izdavača video igara.

Iako agresivniji i ponekad sofisticiraniji u svojim napadima, LulzSec podsećaju na početnu fazu Anonimusa. Članovi ove grupe kao primarni motiv za svoje delovanje određuju zabavu (Lulz je „bezobrazna” izvedenica od LOLs). Ova grupa se specijalizovala za pronalaženje sajtova sa rupama u svojoj sigurnosnoj infrastrukturi, a nakon uspešnog napada obavezno slede komična saopštenja, kada njihove mete postaju predmet šale. Grupa je nedavno objavila kompilaciju nasumično odabranih privatnih podataka skupljenih iz više izvora koji uključuju i Gmail i Hotmail naloge, ali ona ne smatra sebe odgovornom za objavljivanje kompromitujućih informacija. Naime, prema članovima LulzSeca, odgovornost je na korisnicima i na onima koji pružaju usluge. Grupa veruje u to da, sem što se zabavlja, njene aktivnosti imaju i pozitivnu funkciju, jer mnogo govore o stanju današnje bezbednosti Interneta.

Iako imaju sasvim drugačiji imidž i znatno neozbiljniji pristup u svojim odnosima sa javnošću, članovi ove grupe dele slične vrednosti sa Anonimusima. Oni su hakovali PBS zbog izveštavanja vezanog za WikiLeaks, a Playstation Network je napadnut zbog pravne akcije Sonija protiv Džordža Hoca (George Hotz), hakera koji je odgovoran za jailbreak konzole Playstation 3.

Zato nije ni čudo to što su dve grupe objavile da zajedno pokreću Operaciju antibezbednost (Operation Anti-Securitiy), čiji je zadatak da ohrabri svakog ko je u mogućnosti da iznese sve informacije za koje bi vlade odreženih zemalja želele da ostanu nedostupne. U zvaničnom saopštenju navodi se da je „...glavni cilj krađa i curenje poverljivih vladinih informacija, uključujući tu i email prepisku i dokumentaciju. Primarne mete su banke i druge organizacije visokog ranga.”

Jasno je da ove grupe imaju brojne i moćne neprijatelje i da svojim novim odlukama još više skreću na sebe pažnju vlasti. Međutim, u proteklom periodu pojačane hakerske aktivnosti, hapšenja se mogu izbrojati na prste jedne ruke. U Turskoj i Španiji uhapšeni su aktivisti Anonimusa, dok je nedavno u Engleskoj uhapšen devetnaestogodišnji mladić za koga LulzSec tvrdi da jedva ima veze sa tom hakerskom grupom.

Sajber rat postao je realnost. Ne ratuju samo države, već se i novi kulturni pokreti bore protiv sistema. Ove hakerske grupe imaju sve više pristalica na globalnom nivou i prestale su da budu samo skupine kompjuterskih stručnjaka. U poslednjih nekoliko meseci desilo se više značajnih i uspešnih napada nego u celoj dosadašnjoj istoriji Interneta, a izgleda da je to tek početak. Čeka nas vrelo leto.

Ivan VESIĆ