Sajber ratovanje postaje realnost

Služio sam vojsku u sajber jedinici...

Prilikom diplomatskih susreta najčešće se razgovara o više ključnih pitanja a ne samo o jednoj temi, pogotovu ne onda kada je reč o susretu visokorangiranih zvaničnika. Nekada u top-level diplomatiji nije bilo vremena niti potrebe da se razgovara o Internetu. Brojna međudržavna tehnička pitanja rešavana su na nižim nivoima. Danas predsednici i premijeri najvećih svetskih sila tokom svojih susreta troše znatan deo vremena na teme vezane za Internet. Najviše se razgovara o internacionalnoj regulaciji svetske mreže i pitanjima državne bezbednosti.

Nekada je cyber ratovanje podrazumevalo samo međusobno bockanje „zaraćenih” država: testirali su se kapacitet, procenjivala se infrastruktura, tražile su se sigurnosne rupe. Sa većom integracijom ključnih sistema za upravljanje (ekonomskih, vojnih, komunikacionih) stvorili su se uslovi i za pravi cyber rat.

Iako razmere ovog nevidljivog sukoba nisu poznate, jasno je da su najistaknutiji akteri Amerika i Kina. To nije samo digitalni rat dve države, već su u sukob uvučene i kompanije za internet bezbednost, kao i najveći internet igrači kao što su Facebook i Google. Ovaj rat jedva da ima manifestnu stranu, a ona latentna je na nekoliko nivoa.

Na primer, prodor Facebooka na kinesko tržište značio bi trijumf za Zapad u smislu širenja kulturnog uticaja i menjanja svesti kineskih korisnika. Difuzija kulturnih elemenata može da odredi ishod budućih ratova jer deluje na svest ljudi. Svaka sitnica, koliko god nevažno izgledala, na primer Googleov doodle, u Kini ima dublji i drugačiji značaj.

Google je, nema sumnje, sedeo na dve stolice kada je prihvatio uslove cenzure kako bi uzeo oko 30 odsto kineskog tržišta web pretrage. Međutim, ova kompanija ubrzo je iskusila ono što i mnoge druge zapadne kolege koje su ušle na kinesko tržište – njihova infrastruktura je više puta hakovana, i to u državnoj režiji najmnogoljudnije zemlje. Kineze nije zanimalo kako da kreiraju bolje widgete, oni su tražili Gmail naloge Obaminih saradnika i kineskih disidenata. Tako je Kina razljutila Google, koji sve više sarađuje sa američkom administracijom u ovom cyber ratu.

Dublji sloj ovog sukoba daleko je od očiju javnosti. Ciljevi su poznati, ali sofisticirane tehnike koje se razvijaju drže se u tajnosti. Američki Pentagon će ove godine potrošiti više od pola milijardi dolara ne samo u cilju razvijanja defanzivnog štita protiv hakerskih napada već i za razvoj ofanzivnih tehnika. Da bi eventualni napadi bili uspešni, izviđanje je od presudnog značaja. Nove smernice za cyber ratovanje, koje je Obama nedavno potpisao, daju dozvolu vojsci da šalje kôd kroz protivničku državnu mrežu kako bi se verifikovalo da konekcija sa ključnom infrastrukturom, koja bi bila napadnuta prema potrebi, funkcioniše. Ovakvo utvrđivanje rute za napad je ekvivalent snimanju nečije teritorije iz satelita.

Kôd bi mogao da ima i pasivnu funkciju koja bi se aktivirala u slučaju (cyber) rata. Dalje, ne radi se samo na pronalaženju načina za gašenje neprijateljskih mreža i prekid komunikacije, već i načina za ostvarivanje kontrole nad ključnim vojnim i drugim sistemima. Takođe, istražuje se mogućnost uticanja na percepciju realnosti protivnika – uspešan hakerski napad mogao bi, recimo, da prikazuje lažno stanje na terenu. To bi bio temelj za diverziju. Američka avijacija razvija tehnike za postavljanje „digitalnih bombi”, koje bi bile neprimećene u kritičnoj infrastrukturi protivnika sve dok se ne ukaže potreba da budu „detonirane”. Stelt avioni i bespilotne letelice neće biti korišćeni samo za ispaljivanje raketa, već i za hakerske upade u protivničke bezbednosne sisteme. Međutim, sve ove tehnologije najpre treba da budu isprobane.

Kada vojska testira novu pušku, ona to radi na strelištu. Zato je Pentagon solidan deo budžeta za cyber ratovanje potrošio na razvoj kompleksne simulacije Interneta koja ispunjava sve neophodne infrastrukturne (civilne i vojne) uslove da bi bila realna. Tu se testira novo oružje, ali i sva moguća scenarija, od moćnog hakerskog napada na Ameriku do prekida pristupa svetskoj mreži.

Amerika ide toliko daleko da je sada i zakonski omogućena upotreba adekvatne vojne sile koja bi bila odgovor na cyber napad. Upravo ovih dana predsednik Obama potpisao je naredbu kojom su vojni komandanti dobili smernice za izvođenje cyber napada i drugih kompjuterskih akcija protiv neprijatelja širom planete. Bela kuća stvari shvata ozbiljno, jer Kina već ima hakersku armiju koja, prema rečima jednog bivšeg zvaničnika američke državne bezbednosti, već krade tajne vezane za istraživanje i razvoj u različitim granama, kao i druge važne podatke.

Prošlog meseca uhakovani su Međunarodni monetarni fond, Gmail nalozi Obaminih saradnika, infrastruktura Bele kuće (koja nije bila kritična), kao i veliki broj najjačih američkih korporacija. Dok se hakerske grupe poput Anonymousa i LulzSeca šegače po Internetu, kineska vojska hakera smeštena u gradu Jinan (400 km od Pekinga) zaista čini čuda. Poznato je da su u maju uhakovani i sistemi sedišta EU u Briselu, serveri vlade Južne Koreje, kao i francusko ministarstvo finansija. Naravno, ne može se svaki napad sa sigurnošću pripisati Kinezima, ali se ocenjuje da postoji nivo sofisticiranosti koji je moguć samo pod režijom država, a nikako pojedinaca ili hakerskih grupa.

Takođe, odnedavno je sve više navoda da je Kina nastojala da oteža oporavak zapadnih ekonomija tokom svetske finansijske krize pokušajima da upadne u berzanske sisteme. U Americi brokeri i predstavnici fondova sve više koriste automatizovana rešenja za trgovinu. Prema izveštaju Komisije za bezbednost i razmenu Američke berze, 6. maja prošle godine za nekoliko minuta oborena je vrednost mnogih akcija usled funkcionisanja jednog takvog softvera na način koji nije predviđen: za samo nekoliko trenutaka izvršeno je oko 20.000 transakcija sa vrednošću akcija koje su bile i za 60 odsto manje od realnih. Berza se oporavila za kratko vreme, ali su neki izgubili i po 100.000 dolara. Ovo se dogodilo usled greške, ali pokazuje šta bi namerni hakerski napad mogao da uradi jednostavnom manipulacijom takvim softverom. Sudeći prema izveštajima američkih bezbednosnih službi, Al Kaida je radila na nalaženju hakerskih načina da ošteti finansijski sistem SAD. Sasvim je sigurno da oni nisu jedini.

Imajući u vidu to da je Kina tvornica američkih proizvoda, te da su dve države ekonomski izuzetno povezane, najbolji (pa i najhumaniji) način da vode rat upravo je ovaj. Sada se tek razvija oružje i raspoređuju se figure, ali implikacije na realni svet mogu biti ogromne – što je i cilj. Nekada su ljudi širom planete strahovali da Hladni rat ne eskalira u nešto gore, a sada smo svedoci nastanka njegovog ekvivalenta za 21. vek.

Ivan VESIĆ