Internet i autorska prava

Zakoni štite autore, ali ne omogućavaju da industrija lako liši slobode sve one koji imaju veze sa sumnjivim sadržajem

Priča o copyright zakonima deluje jednostavno. Postoje sajtovi putem kojih je moguće preuzeti piratski materijal. Vlasnike, ali i korisnike treba kazniti, materijal ukloniti. Ipak, stvari nisu tako jednostavne. Da jesu sudovi bi uvek presuđivali u korist očiglednih vlasnika autorskih prava, a pirati bi bili brzo i efikasno „ugušeni”. Sajtovi poput PirateBaya bili su česta meta daleko moćnije industrije pa su preživeli. Mnogi se pitaju kako je moguć opstanak takvih stranica u društvu koncentrisanom na vladavinu prava, ugovora i slično. Najviše čudi opstanak kompanija čiji serveri nisu na nekom ostrvu već u Nemačkoj, SAD i u drugim razvijenim zemljama.

Odgovor upravo leži u samim copyright zakonima, koji ujedno i brane vlasnike autorskih prava, ali i omogućavaju opstanak pirata. Današnje „kompromisno” stanje ovih zakona u svetu omogućava postojanje desetina hiljada takvih sajtova i servisa. Većina tih zakona, dovoljno je pomenuti američki Digital Millenium Copyright Act, uvodi instituciju „sigurnih luka”, neki bi rekli – oazu piraterije.

Naime, prema većini zakona o autorskim pravima u razvijenim zemljama, oni koji nude usluge deljenja linkova (npr. Releaselog.net) od strane posetilaca ili čak upload i čuvanje ličnih fajlova korisnika ne mogu se smatrati krivim za pirateriju ili saučesništvo, osim ako i sami ne čuvaju ili distribuiraju takve fajlove. Takođe, oni se smatraju krivim samo ako se dokaže da su znali ka čemu specifičan link vodi ili šta je, u stvari, sporni fajl. Iz toga se može izvesti još veći stepen krivice – zarada na osnovu svesti o isplativosti kršenja autorskih prava na njihovim sajtovima. Naravno, sajtovi i servisi koji dobiju obaveštenje od vlasnika autorskih prava ili zastupničke firme o piratskom materijalu dužni su da ga uklone. Kakvo se kompromisno i piracy friendly stanje stvara ovim najbolje se vidi iz podataka da u Americi nikada nije bilo presude protiv sajta kao što je pomenuti Releaselog (koji nudi linkove prema fajlovima hostovanim na poznatim servisima) ili protiv bilo kog file-hosting servisa. Svakako, Napster i slični se izuzimaju, jer je tu bilo pravno dokazano postojanje saznanja i direktno omogućavanje.

Naravno, logički je neverovatno lako dokazati to da vlasnici sasvim sigurno znaju sa kakvim linkovima i fajlovima imaju posla, ali pravo i realnost nisu uvek na istoj frekvenciji. Koliko je lako logički dokazati da, na primer, čelnici kompanije Rapidshare znaju odakle im profit toliko je teško pravno dokazati da su oni za bilo šta krivi. Zato je ovaj sajt u maju dobio žalbu na apelacionom sudu u Nemačkoj, tako da više nije dužan da filtrira sadržaj na svojim serverima na način na koji je to do sada radio. Naime, Rapidshare je, u skladu sa prethodnim presudama, morao da briše ne samo fajl, koji je direktni predmet notifikacije vlasnika autorskog dela, već i svaki takav identičan fajl bez obzira na to što potiče od drugih korisnika. Ipak, ostavićemo zdravu logiku po strani i stavićemo akcenat na pravnu stranu priče. Osim pomenute „sigurne luke”, na snagu stupa još jedna doktrina – fair use.

„Fer upotreba” je doktrina utemeljena u Americi. Ona podrazumeva da dozvola vlasnika autorskih prava za korišćenje elemenata dela i samog dela nije potrebna ako se ono koristi u edukativne svrhe, u cilju istraživanja, ili kritike, ili izveštavanja i informisanja. Takođe, lični backup takvog dela nije kažnjiv. Platili ste pošteno svoj original, naravno da želite da osigurate život krhkog nosioca podataka na kojem je zapisan.

Kako Rapidshare ne nudi mogućnost pretraživanja svojih servera, jasno je da je njegov biznis baziran na legalnoj i legitimnoj praksi. Zaključak iz ove konačne presude je da Rapidshare nije odgovoran za materijal njegovih korisnika.

Zato su svi bili u čudu kada je upravo u SAD Rapidshare dospeo na listu šest najopasnijih sajtova. Ova lista je, ako bismo se našalili, ekvivalent FBI most wanted družini i pravi je organizacija koja se zove Congressional International Anti-Piracy Caucus. Reč je o telu sastavljenom od moćnika industrije zabave s jedne strane i senatora i kongresmena iz obe partije s druge strane.

Imajući u vidu političku moć ove grupacije, jasno je to da orijentacija neće biti ka edukaciji, promociji i slično već da će akcenat biti stavljen na sudsku borbu i pritisak na pravosudni sistem. A snaga ovog tela već se pokazala. Naime, na pomenutoj listi nalaze se sledeći sajtovi: Rapidshare, ISOHunt, PirateBay (naravno), Baidu (kineski search engine), ukrajinska mp3Fiesta i RMX4U iz Luksemburga. Inicijalno saopštenje bilo je nakićeno poznatom retorikom – porodične vrednosti izjednačene su sa poštovanjem autorskih prava. Ispalo je da tamo neki ukrajinski sajt ugrožava duševni mir i čistu savest prosečne američke porodice.

Naravno, ova grupa političara i biznismena nije se zaustavila na demagogiji. Prešlo se na akciju. Rapidshare se ranije u Americi pokazao kao tvrd orah, i ne zna se šta industrija sprema za njega. Nedavno je ova kompanija čak izvojevala pobedu sličnu onoj iz Nemačke i SAD. I u Njujorku su Švajcarci oslobođeni odgovornosti upravo zahvaljujući pomenutom Digital Millenium Copyright Actu. Međutim, „kolega” sa liste ISOHunt nije baš najbolje prošao. U stvari, nedavna presuda žestoko je osakatila mogućnosti ovog kanadskog pandana čuvenom sajtu The Pirate Bay. Kanađani su koristili odbranu sličnu onoj kakvu je imao Pirate Bay: pokušali su da pokažu da su oni search engine, čiji rezultati neodoljivo podsećaju na one koje ima Google kada se upitu, koji se koristi u ISOhuntu, samo doda pojam „torrent”. Takođe, ponovo je ukazano na to da, za razliku od sajta YouTube, ISOHunt nema na svojim serverima nikakav piratski materijal niti kroz njihovu infrastrukturu postoji bilo kakav saobraćaj koji bi bio piratska razmena.

Ovo, ipak, nije bilo dovoljno za uspešnu odbranu. Zapravo, taktika je bila bazirana samo oko takvih tvrdnji, što je mnogima delovalo neozbiljno. Advokati Kanađana čak su pokušavali da dokažu da sajtovi poput PirateBaya i ISOHunta imaju širu primenu od piratske! Objašnjavano je da je ISOHunt samo sredstvo do cilja baš kao i Google. Da je jasno koji je takav cilj, to je prećutano, ali ne i od strane advokata industrije, koji su jedva dočekali da verbalno unište Kanađane. Pokazalo se da pravljenje predstave od ozbiljnog suđenja u današnjem svetu ne može da urodi plodom. Sud je izdao naredbu da se, veterinarski rečeno, ISOHunt kastrira. Ono što ga je učinilo plodnim mora da bude uklonjeno: filmski studiji će, na primer, dostavljati listu naziva filmova koji ne smeju biti hostovani, indeksirani ili linkovani ka bilo kom sajtu. Takođe, ISOHunt će morati da zabrani, tj. da izbaci iz formule pojmove poput DVDRip, CAM, Warez, Axxo, Telesync i sl. Isto tako, metadata samog sajta ne sme da sadrži takve termine.

Ipak, pošto je sajt iz Kanade, on funkcioniše besprekorno van Amerike. Teško je da će sud u SAD uspeti da izdejstvuje takve promene za korisnike van te zemlje. Ipak, presuda je korak u borbi protiv piraterije – sličnim putem mogu se kretati i drugi. Francuska i Engleska odskora imaju mnogo strože zakone, tako da ne bi bilo čudno kada bi bile donesene slične presude protiv ISOHunta i sličnih.

Prethodna dva meseca bila su pobedonosna za industriju. Čuveni LimeWire je nakon tužbe RIAA bačen na kolena i očekuju se enormne finansijske kazne. Ovo nije iznenađujuće, jer su slično prošli i Kazaa, Morpheus, Grokster... Presuda je uključila pet elemenata: kompanija LimeWire bila je svesna toga da korisnici upotrebljavaju njen program u piratske svrhe (prema istraživanju, skoro 99 procenata materijala je takve prirode). Dalje, ona se trudila da privuče baš takav tip korisnika, pomagala im je da počine prekršaje, profiti su zavisili od takve prakse i, poslednje, ta kompanija nije se potrudila da uguši takve aktivnosti. Konačna šteta nije još utvrđena, a RIAA traži i do 150.000 dolara po prekršaju! Sada CEO ove, uskoro bankrotirane kompanije nudi saradnju muzičkoj industriji. On želi da svoju bazu korisnika „konvertuje” u kupce, obećava legalnu distribuciju i žestoko filtriranje. RIAA baš i nije zainteresovana da oprosti grehe...

Osim ovih, bilo je i dosta drugih procesa, a vode se i neki novi. Rat protiv piraterije nikada nije bio intenzivniji niti uspešniji – na papiru. U praksi, korisnici i dalje, i to s velikom lakoćom, mogu doći do bilo čega. Čini se da je najlakše obračunati se sa sajtovima i kompanijama povezanim sa P2P-om, mada i oni umeju da budu žilavi. Mnogo nezgodniji protivnici su file hosting servisi, za koje se čini da će opstati uprkos svemu.

Vodi se rat i van suda. Sve je više „zastupničkih kompanija”, internet policajaca, koji šalju (najčešće) prazne pretnje provajderima, od kojih zahtevaju uskraćivanje usluga piratskim sajtovima. Zato su se i Releaselog i PirateBay nedavno selili. Sprega politike i industrije zabave sve je vidljivija, ali ovaj rat daleko je od dobijenog za bilo koju stranu.

Ivan VESIĆ