Intel Core i5 655K & Core i7 875K

Nekada davno svi procesori bili su „otključani”. Kada su korisnici, ali i proizvođači shvatili kako se to može iskoristiti, prvi su brže-bolje krenuli da traže kvalitetnije primerke za bolji overklok, dok su drugi gledali kako da to uspešnije spreče. Intel ne bi bio Intel kada ne bi bio uspešniji u restrikcijama, pa je poslednjih nekoliko godina tek poneki Intelov procesor otključanog množioca – modeli serije Extreme Edition, koje njihova cena, koja se piše sa četiri brojke ispred zareza, i to ne u dinarima već u konvertibilnijim zapadnim valutama, učinila vrlo retkim zverkama. AMD sve vreme ima liberalniji pristup, pa se poneki Black Edition model procesora može naći u svakoj od serija koje nudi ovaj proizvođač. Međutim, i usprkos Intelovim ograničenjima, korisnici su i dalje nastavili da overklokuju Intel procesore češće nego AMD-ove iz prostog razloga što je dobijena razlika na Celeron / Pentium / Core 2 i ostalim Intel procesorima i dalje bila veća od one na Sempronima / Athlonima / Phenomima. AMD-ovi modeli su i pored otključanih množioca imali problema da prebace više od 30 odsto osnovnog takta, dok su Intelovi to najčešće bez problema preskakali samo podizanjem takta magistrale.

No, pojavom C3 Athlona i Phenoma situacije se drastično promenila, jer su AMD-ovi procesori postali daleko „overklokablniji”, pa tako i interesantniji. Intel je počeo da gubi u srednjem segmentu, koji je zaslužan za ogroman deo zarade, te je morao da reaguje. Možda je glupo reći da su iskopirali AMD, jer ni AMD nije bio specijalno inovativan, ali, poput konkurenta, Intel je odlučio da ponudi dva modela, po jedan u dve serije, kod kojih su Turbo i DDR množilac otključani. Umesto Extreme, uvedena je nova oznaka, jednostavno slovo u sufiksu imena. Odakle K, to nije poznato.

Na testu su nam bila oba nova modela – Core i5 655K i Core i7 875K, te smo ih mi sa zadovoljstvom „provukli kroz naš „špalir” testova. Pre nego što se fokusiramo na rezultate, da ipak malo razjasnimo šta je to što ove proizvode čini novim, bez obzira na to što Intel već izvesno vreme u svojoj ponudi ima dva procesora koja po frekvencijskoj specifikaciji apsolutno odgovaraju ovim „novim” procesorima.

Osnovna i praktično jedina novina K procesora je u tome što, poput svojih Black Edition pandana u AMD taboru, imaju skoro sve množioce otključane. Kažemo skoro, jer je jedan bitan množilac i dalje zaključan. Pod „otključanim” se podrazumeva to da su množioci koji pomnoženi sa referentnim taktom (BUS takt) od 133 MHz daju ciljanu frekvenciju procesora, kao i frekvenciju Turbo režima. U slučaju Intelovih procesora i Intel ploča, K procesori donose i potpunu slobodu biranja memorijskog množioca, te je odabir DDR3-1600 režima jednostavan i lak. Množilac koji ipak nije moguće menjati jeste onaj koji određuje nešto što Intel naziva „Uncore”. U pitanju je frekvencija memorijskog kontrolera i L3 keša. U svetu AMD Black Edition procesora sinonim za to je Northbridge (čini nam se da je Intelov termin bolje odabran) i njegovu frekvenciju je moguće menjati otključanim množiocem. Šteta što Intel nije dozvolio i promenu tog množioca, jer bi podizanje te frekvencije svakako blagotvorno delovalo na performanse prilikom overklokovanja.

Overklok potencijal K procesora je tu negde sa onim što se može izvući iz standardnih Core procesora. Sa K procesorom lakše je dostići maksimum, a verovatno se može postići i nešto više, ali je to nemoguće utvrditi jer ni jedan procesor nije isti. No, ako se zanemari maksimalni radni takt, sa K modelima (zahvaljujući činjenici da se može menjati više parametara) ceo sistem može se bolje podesiti tako da nigde ne bude previše „nategnut” kao što to ume da bude slučaj kada se takt diže samo putem magistrale.

Sa Core i5-875K postigli smo stabilnih 3,5 GHz na standardnom naponu 1,2 V i 3,8 GHz sa „pojačanih” 1,275 V. Kada se isti tretman odradi na modelu i5-655K, granice su 3,8 GHz i 4,1 GHz sa povećanim naponom.

Performanse su svetla strana medalje. Procesori su zaista brzi i njihovo overklokovanje je zaista mačji kašalj. Ipak, cenovno su... Khmm... Pa, nisu baš jeftini. Logično je to da je Intel odredio višu cenu novih modela, ali je loše to što je izabrao najskuplji model u seriji pa na njega primenio K „tretman”. Problem je što je već odavno poznato da su kod Intela najbolja kupovina najslabiji modeli u seriji, a da je od onih najskupljih po pravilu bolji najjeftiniji pripadnik sledeće klase. Kod Core procesora to su i3-530, i5-650, i5-750 i i7-930. Problem K procesora je što je i5-665K cenovno iznad standardnog i5-750, dok je i7-875K skuplji od i7-930 toliko da se za razliku može uzeti i X58 čipset umesto standardnog P55. Istina, Core i5-665K ima integrisanu grafiku koju i5-750 nema, ali ko će to da koristi na ovako skupom procesoru, tj. računaru?

Voleli bismo da vidimo i jeftinije modele sa K oznakom, u suprotnom, plašimo se da će brojnost K procesora biti tek malo veća od najskupljih EE modela. Ipak, sjajno je to što se Intel uopšte odlučio na jedan ovakav korak. Ne samo da je uvažio zahteve korisnika već je i priznao overkloking kao „normalan” način korišćenja modernih računara. Podsetićemo, doskora je uz svaki komad hardvera stizalo i upozorenje da je podizanje takta i napona van specificiranih opasno i da poništava garanciju. Ranije sa EE, a sada sa K modelima, to svakako više nije slučaj.

Saša UZELAC