Mass Effect 2

Kada se sledeći put nađete u situaciji da u debatno raspoloženom društvu branite svoj omiljeni hobi od likova koji ležerno izvaljuju bisere tipa „igrice, kako možeš igrice da porediš sa filmovima?”, nabijte im na nos Mass Effect 2. U našim očima, ovaj Biowareov dijamant konačno i neopozivo je dokazao da talentovani tim sa neograničenim resursima može da „snimi” igru koja je s produkcione, glumačke i čisto umetničke strane bogatija nego bilo koji film iz proteklih nekoliko godina. Kameronov „Avatar” (film, ne igra) možda ima veći VAU! efekat od Mass Effecta 2, ali u poređenju sa obimom kvalitetnog materijala prisutnim u igri deluje kao produženi sinematik quest kakvih je ME2 prepun. Intenzitet filmskog doživljaja koji igra nudi gotovo da u drugi plan baca interaktivnost, kao osnovno obeležje igračkog medija.

Glumačka ekipa igre liči na telefonski imenik holivudskih SF selebritija: Triša Helfer, Majkl Dorn, Adam Boldvin, Ivona Strahovski, Martin Šin, Set Grin, Keri-En Moss, Majkl Hogan... Svaki pripadnik ovog vrhunskog geek dream teama posao na pozajmljivanju glasa i personalitija likovima iz igre uradio je sa žestokom dozom snage, potencije i ubedljivosti. Usudili bi se reći da je nekima od njih, recimo gđici Strahovski koja u TV seriji „Chuck” glumi jednodimenzionalnog blond špijuna, uloga u igri zapravo uloga karijere, rola koja daje priliku da zasija kao karakterni glumac.

Mass Effect 2 je igra koja sebi može da dozvoli jednu specifičnu mikrooholost: potpuno ignorisanje igrača koji nisu igrali prethodni deo. Igrač koji nije pobedio Sarena i zaustavio Reapere posrtaće kao bogalj dok ga Dvojka bude bombardovala koncentrisanim kontinuitetom naracije. Esencijalna komponenta vezana za ovo jeste mogućnost da importujete finalnu poziciju iz prve igre, što će početnu postavku dvojke profilisati u skladu sa najvažnijim odlukama koje ste svojevremeno doneli. Da li ste žrtvovali Kaidan Alenka ili Ešli Vilijams? Ubili ili urazumili Urdnota Wrexa? Spasli Savet sa Citadele ili ga ostavili da umre? Polubožanski status Šeparda i ekipe na samom početku igre biva vrlo efikasno resetovan: naš junak gine i „Normandija” biva uništena; telo spasioca galaksije pronalaze i oživljavaju pripadnici shady organizacije Cerberus (puka fusnota u prethodnoj igri) na sličan način na koji je Leelo reanimirana u filmu „Peti element”. Opet krećete od nule, kako sa strane iskustvenog nivoa tako i sa pozicije statusa (heroj alijanse postaje odmetnik u očima nekih bivših kolega).

Izmene i dopune gameplay elemenata, osmišljene u skladu sa potrebama igrača sa „mlađim stažom”, možda se neće dopasti svakome. Mass Effect 2 je strukturno projektovan kao JRPG sa pucačkim umesto strateškim karakterom borbi – sve što je Bioware mogao da pojednostavi i „strimlajnuje”, Bioware je pojednostavio i strimlajnovao. Koncept inventara vaših AI partnera drastično je uprošćen sistemom permanentnih unapređenja (koja kupujete ili istražujete); opcione misije na planetama gotovo i da ne postoje; kupoprodaja predmeta sada funkcioniše samo u jednom smeru (jer nema inventara koji možete prazniti kod trgovaca). Jednostavno, sve je podređeno sinematik feelingu, a igra će se iz petnih žila truditi da vas poštedi svega što liči na neku standardnu RPG logistiku. Ovo je odlično sa strane „utapanja” u sjajnu SF priču, ali je loše za hard-core igrače kojima su „min-max” operacije na telesnim slotovima svojih pulena osnovni motiv za igranje RPG naslova. Peglanje akcione komponente igre, odnosno neuporedivo fluidniji i zabavniji „borbeni” modul igre pozdravljamo bez rezerve. Borba sada u dobroj meri podseća na Gears of War naslove – cover mehanika i potreba za opkoljavanjem (na višim nivoima težine, normal je prelak) više ne poseduju ni molekul smoraniuma, hemijskog elementa koji vam se cedio sa oružja u Mass Effectu.

Najveći deo igre čine dugački, strukturno fiksirani questovi na živopisnim galaktičkim lokacijama, uz jedan (realno) nelinearan izuzetak. „Istraživanje ruda i gubljenje vremena”, odnosno štrapac galaksijom, uletanje u orbitu planeta i sondiranje površine u potrazi za mineralima kojima finansirate istraživanje borbenih unapređenja prilično je smarajući proces. Istovremeno je i zarazan, ali isključivo zbog fakta da predstavlja jedinu mogućnost da se otrgnete od ulara koji vam igra navlači na vrat. Iako je taj ular satkan od svile, prošaran dijamantima i namirisan „amarižom”, ipak je ular. Linearni ular. U stvari, usudili bismo se reći da jedina prava sloboda akcije koju vam igra nudi leži u sferi izbora između dobrog momka (paragon) i odmetnika (renegade), i prilici da zaista „igrate ulogu” koja leži vašem karakteru i mentalnoj dispoziciji. Biowareu je lako oprostiti vezivanje igračevih ruku po pitanju eliminacije raskalašne, free form Falloutovštine – priča je toliko dobra i ubedljiva da, barem tokom prvog prelaska igre, nećete stići ni želeti da mislite o bilo čemu drugom nego o njenom daljem odmotavanju.

Miodrag KUZMANOVIĆ