Da klonovi legendarnog Diabla niču na sve strane kao pečurke posle kiše svakako nije ništa novo. Iako nijedan od njih nije ni prismrdeo „crvenom đavolu”, malo-malo pa dobijemo neku igru koja nas prijatno iznenadi ili kvalitetnom izvedbom ili nekim novim featureom koji dotad nije postojao u ovom podžanru bezumnog mišokliktanja uvijenog u laki FRP. Kada, međutim, pred sobom imamo igru koja je nastala kao duhovni naslednik popularnog Fatea (poznatog i kao Diablo za decu) i kada to još potpisuju i Maks i Erih Šejfer, kokreatori oba Diabla, onda s pravom očekujemo nešto što če biti bolje od pukog prekraćivanja vremena dok trojka ne bude unleashovana iz Blizzardovih tamnica.

Pričica govori o seocetu Torčlajt u čijem se ataru nalazi rudarski kompleks u kom se krcka mistična ruda Ember, kadra da podjedankim intezitetom oplemeni ili iskvari ljude, životinje i sve ostalo s čim dođe u dodir. Pogađate šta se ovde dalje dešava: jadne stanovnike Torča uskoro počinju da spopadaju stvorenja iz dubina rudnika, koji se zapravo nalazi na vrhu čitavog spleta dubljih pećina, tamnica i ostataka drevnih civilizacija. Avanturisti-namernici sjatili su se sa svih strana željni eksploatacije ovako izdašnog izvora potencijalnog novca&slave, a jedan od njih je i lik koga će voditi igrač (Destroyer – teški ratnik, Alchemist – čarobnjak i Vanquisher – dalekometna ratnica) i koga će inicijalna potraga za čarobnjakom Alrikom odvesti u sve dublje krugove paklenih dubina. Naravno, sve ovo je samo očekivani okvir unutar kog je ugnežden još jedan Diablo klon koji, inače, ne odstupa od dobro znanog koncepta ni milimetar. Selo ćete koristiti kao safe haven hub za kupoprodaju opreme, lečenje, enchantovanje i apgrejdovanje predmeta i preuzimanje misija, nakon čega sledi standardno čišćenje 30 i kusur tamnica rastuće težine. Nivoi se generišu po random principu i donose nova okruženja na svakih četiri do pet pređenih lavirinata, uz sporadične lokacije koje nisu nasumično kreirane već imaju određen, nepromenljiv, vizuelno-plotwise izgled. Najkarakterističnija odlika igre svakako je ultradopadljivi grafički dizajn, koji deluje kao nešto nastalo nakon intenzivnog igranja WoW-a i dugotrajnog proučavanja Diablo 3 gameplaya (pojedini nivoi čak veoma podsećaju na prve D3 trejlere), uz kvalitetnu muzičku pratnju koja sumnjivo podseća na Tristram temu i druge varijacije iz sage Diablo (što svakako nije minus).

Najveću (a u isto vreme i ne tako veliku) novinu koju ne viđamo često u žanru predstavlja verni pratilac u vidu vuka ili risa, ljubimca kog možete opremati pojedinim predmetima, transformisati u neku drugu, opasniju živuljku hraneći ga ribom (kupljenom kod trgovaca ili upecanom na predefinisanim mestima), trpati višak opreme u njegov inventar ili isti „očistiti” slanjem životinje u selo, gde će se obaviti automatizovana prodaja dotičnih predmeta (vrlo zahvalna i potrebna opcija). Od drugih bitnih novina treba pomenuti i respawn sistem koji vam omogućava trenutno oživljavanje na mestu pogibije (uz kazneno oduzimvanje experience i fame poena), povratak na početak tekućeg nivoa (plaćate samo novčanu globu) ili, najnepovoljnije rešenje u većini slučajeva – povratak u Torchlight bez ikakvih pratećih penala. Naravno, sve ovo ne važi u slučaju da ste na početku igre čekirali opciju hardcore, gde pogibija predstavlja i trajno upokojavanje dotičnog lika, bez mogućnosti njegovog daljeg korišćenja.

Nakon svega što je rečeno, čitaoci koji su imali prilike da isprobaju igru verovatno škrguću zubima i pitaju se kako je onda moguće da jedan ovako kvalitetan Diablo klon dobije ocenu koja se, izgleda, samo u zemlji Srbiji smatra niskom. Dva su razloga za to. Prvi se odnosi na činjenicu da Torchlight ne donosi nikakvu suštinsku novinu u hack&slash žanr, ponosno noseći titulu pljunute kopije igre stare čitavih dvanaest godina, pri čemu ga dotična šije u svakom pogledu, pre svega zahvaljujući daleko boljoj atmosferi i priči. Upravo u pogledu priče Torchlight nema nikakvih ambicija da nešto produbi ili je učini interesantnijom kako vreme odmiče, već je pre svega tretira kao izgovor za još jednu rundu mlevenja i deratizacije podzemnih lavirinata s mozgom na autopilotu. Ako se jedan sakati Hinterland od pre nekoliko meseci ne libi da eksperimentiše s konceptom bazičnog menadžerisanja hub naselja, igra koju potpisuju autori prva dva Diabla stvarno nema prava da to ili nešto slično nema makar kao opciju.

Druga i mnogo veća zamerka odnosi se na odsustvo bilo kakvog co-op moda, online or otherwise. U vreme kada co-op multiplayer doživljava pravi bum zahvaljujući trojcu Borderlands – Left for Dead 1/2 – Spec Ops iz MW2, totalno je van pameti da ovakva opcija ne postoji u jednoj igri čija je mehanika igranja kao stvorena za zajedničko udruživanje više igrača (naročito kada se uzme u obzir to da su i sami „Dijabli” bili ili su još veliki multiplayer hitovi u igraonicama). Umesto svega toga, Torchlight se zadovoljava hiljadu puta viđenim i utabanim konceptom: jedan jedini grad, krljanje sa monstrumima, repetativno čišćenja generičnih tamnica i pećina, besomučno akumuliranje (uglavnom) nepotrebnog novca i loota, sporadična poseta seocetu da se dotična oprema „utopi” i zaradi još (nepotrebnih) para, sve to povezano neinteresantnim questovima... Rinse and repeat, rinse and repeat...

Nema nikakve sumnje u to da će Diablo 3, baš kao i prethodnici, ponovo oduvati svaku moguću konkurenciju u žanru, makar i ne doneo nikakve suštinske promene u načinu igranja, ali je i prava šteta što se jedan beskrajno simpatični Torchligt bez mnogo ambicija zadovoljno šćućurio u svojoj niši lake zanimacije koju ćemo konzumirati u međuvremenu. Nećete se previše razočarati igrajući simpatičnog mališu, ali nećete ostetiti ni onu staru, dobro poznatu magiju.

Aleksandar DINIĆ