Holandski razvojni tim Triumph Studios pripremio je nastavak kontroverznog Overlorda, koji je pod pokroviteljstvom Codemastersa na svetlost dana, ili mrak noći ako vam više odgovara, izašao 26. juna. Pomenuta kontroverznost sastoji se u tome da vodite antiheroja koji uz pomoć balavurdije gremlinolikih bića zvanih minioni seje pustoš i haos širom imperije ljudi i raznih mitskih svetova, a sve u cilju obnove zla u osnovnom obliku. Poput recenzenta prethodnog nastavka, možete ostati razočarani činjenicom da od navedene floskule nema ni govora kada igru pokrenete, jer je svo navedeno zlo svedeno na veoma smešan, satiričan projekat koji biste mogli bez bojazni da date mlađem detetu da se igra. Prava igrica za razbibrigu, puna humora i pozitivnog naboja, koja vas adekvatno postavlja u ulogu kvazizloće koji ima za cilj da istaba debele nadrndane funkcionere kvazirimske imperije, isfeminizirane vilenjačke folirante koji podsećaju na članove neke nevladine organizacije koja se bori za ekološke principe u šarenim kapicama u boji gej zastave, brkate seljake u fazonu „JNA je bila vojska, sine”... Dakle, tabate sve one koji većinu običnih ljudi nerviraju na ovaj ili onaj način. Oni su u ovoj priči dobri, a vi loši? „It’s good to be bad” – jedan od brojnih citata iz igre, ima smisla. Od kukanja tipa „mama mi je obećala Bratz, a kupila Barbiku, buaaaa...” nema neke vajde, bolje je uživati bez predrasuda i sa malo manje ozbiljnosti pristupiti propagandnim porukama u najavi naslova.

Scenario potpisuje Rijana Pračet, ćerka mnogo poznatijeg Terija, a oboje važe za pisce parodija na temu epske fantastike, bestselera (po ukusu Britanaca) kakav je „Boja magije” (pomalo dosadno štivo za ukus potpisnika ovih redova).

Priča sada prati život i razvoj sina originalnog antijunaka, koji se pominje kao Overlad na kraju naslova Overlord: Raising Hell. On je kao beba otet iz ruku imperije, pa prošvercovan do smrznute planine. Sama igra počinje donošenjem sante leda, unutar koje se nalazi mali Overlad, u minionski dvorac. Vaš prvi pogled iz leda završava na oku minionske dvorske lude. Oko se na tu santu zalepi i ostane prilikom programa „quick defroze” iniciranog kod kućnog zmaja, pa u nastavku dotična luda nosi kameno okce. Nakon samog uvoda sledi jedan kratak tutorial, gde kao dete pravite prve nestašluke u ljudskom selu i kapirate osnovne principe upravljanja igrom. Uglavnom, sistem funkcioniše tako što levim klikom šaljete vojsku, desnim je vraćate, a na ’Space’ se tučete ili pokrećete razne mehanizme. Prosto, efikasno i bez promena u odnosu na prethodni deo. Tačnije, igra nije previše evoluirala, tako da izgleda samo nešto ispeglanije nego ranije, s tim da su sada tereni, tj. mape mnogo živopisniji. Zaključujemo da je taktika sitnog doterivanja već dokazano dobrog sistema ovde bila odličan potez, mnogo bolji od radikalnih novina koje bi mogle samo da upropaste projekat. Četiri vrste miniona su i dalje tu, sa istovetnim osobenostima i sposobnostima: smeđi su udarna pesnica, crveni su strelci koji pale i gase vatre po potrebi, plavi plivaju, zeleni glume stelt i uklanjaju toksične mrlje s terena. Takođe, ovog puta moguće je koristiti i faunu, poput vukova i pauka, na koje vaše sluge mogu uzjahati, pa od pešadije nastaje brža i daleko efikasnija konjica. Celu vojsku moguće je voditi odjednom i istovremeno nezavisno upravljati Lordom, bilo pomoću oba klika miša ili pomoću drugog stika na džojpedu. Opšta destrukcija je daleko lakše izvodljiva, kao i sakupljanje zaostalih predmeta. Takođe, to omogućava slanje miniona putem koji je preuzak za Lorda, a ukoliko je neophodno, na određenim mestima možete preći u telo jednog od njih. Podanici su sada malo pametniji, tako da bez problema barataju napravama poput baliste ili broda. Premda sve deluje kao opšte pustošenje i ništa dalje, igra obiluje raznim zagonetkama a la Tomb Raider... Dobro, ne baš tako teškim, ali sasvim dovoljno za češkanje po temenu.

Za sve one sa velikim monitorima, posebno fina opcija je split screen. Pomoću nje možete namiriti dvoje dece kada vam dođu gosti ili se lepo provesti sa ortakom kad napolju pada kiša. U okviru split screena imate nekoliko različitih vidova obračuna.

Grafika je prelepa i izuzetno dobro optimizovana. OK, kada se čovek lepo zagleda, vidi se da je caka više u dobrom izboru boja nego u detaljnosti tekstura, ali sve genijalne stvari su u suštini proste, pa zašto bi ovde to smetalo? Zvuk je takođe odličan, ali vrh vrhova predstavljaju količina i kvalitet smešnih detalja vezanih bilo za komentare, citate, uzdahe, vrištanja ili stenjanja miniona, bilo za grimase, pokrete ili maštovitost u kreiranju likova koji se u igri pojavljuju. Vaša vojska ne sluša komande kada naiđe na busty vile sa cvetićima na pravim mestima za kojima pojuri čim okrenete leđa. Gnomovi, tj. čovečuljci veličine puža, ulaze u rat sa vama zato što odbijate ženidbu sa nekom njihovom princezom. Broj konkubina povećan je na tri umesto jedne, koliko je moglo da se ima u prvom delu – splendid! Dok se nivoi učitavaju čujete nekog đavolka koji pevuši nešto svoje, a u svom dvorcu „Netherworld” imate i muzičare sa bubnjem i harfom, pa ako biste da se odmorite, oni su tu. Igra naprosto nikada nije dosadna. Nažalost, u momentu pisanja teksta nije bilo moguće proveriti multiplayer mode, jer smo dobili prerelease verziju pa nikoga još nije bilo na Netu.

Ovo nije igra za „ozbiljne” igrače, već je više za one koji su tu fazu odavno prošli ili imaju još mnogo do nje. Zato će se oni malo manje „ozbiljni” oduševiti.

Marin NESTOROV