Beli zubi Codemastersove reklame neprirodno se cakle, sijajući u pravcu rafalno izlistanih featuresa, koji bude Mad Maxa u igraču... „Postapokaliptični rejser; neograničena mogućnost offroad/onroad vožnje; 5000 kvadratnih kilometara terena; stotinak custom vozila kojima možete divljati po urušenim ostacima civilizacije; Burnout Paradise i Pure fuzionisani u jednu moćnu celinu...” Zvuči suviše dobro da bi bilo istinito? You betcha.

Ispravka, ovo zvuči suviše dobro da bi bilo verodostojno: ništa od navedenog nije laž, ali u našoj knjizi vešto sročena poluistina, koja moćno sugeriše na mentalno-kulturne obrasce igrača, ima podjednako negativan sufiks kao čista baronija. Fuel nije Fallout na točkovima, niti predstavlja duhovno/interaktivnog naslednika „Pobesnelog Maksa”. U pitanju je solidna, natprosečna trkačka igra, čiji autori zaslužuju zlatnu medalju u disciplini neetičkog poigravanja sa tuđim osećanjima. Svako normalan će dok gleda screenshotove i čita najave o igri anticipirati moćne reference iz filmskih ili interaktivnih delova baziranih na svetu koji je preživeo Armagedon, ali ono što će dobiti ne odmiče dalje od vešto našminkanog, hiljadu puta odigranog standarda offroad arkadnih trkalica.

Postapokaliptičnost... Utisak sveta koji se budi posle ekološke (ne nuklearne) katastrofe u Fuelu je delimično dočaran kroz teren, odnosno nelinearno okruženje gigantskih razmera (za trkačku igru): ruševine infrastrukture starog sveta, napuštene farme, ruinirani gradovi na horizontu, putevi puni olupina prošarani divljinom i zelenilom koje se pomalja na sve strane. Ovaj element igre, sagledan odvojeno od ostalih, jeste pun pogodak, pogotovo zbog činjenice da vam kretanje kroz zone koje ste otključali (o ovome malo kasnije) nije ograničeno: vozeći motocikl, bagi, kvod, kamion ili neko drugo vozilo iz bogatog repertoara igre potpuno slobodno možete špartati s jednog na drugi kraj horizonta uživajući u terenu čija fizionomija i šarolika raznolikost nemaju premca u sličnim naslovima. Nažalost, magiju slobode u igri vrlo brzo će narušiti demon praznine: ovaj obiman svet jednostavno ne daje nikakav motiv za istraživanje posle inicijalnog ispucavanja znatiželje. Krajolik je delimično prošaran hotspotovima koji nude trkačko-takmičarske izazove, ali činjenica da su svi oni dostupni iz osnovnog menija svake zone čini manuelno istraživanje potpuno izlišnim. Osim vista pointsa, tačnije terenskih vidikovaca čije pronalaženje predstavlja puku statistiku na player ekranu, i olupina koje donose mogućnost da svoja vozila ofarbate u drugu kolornu šemu, napolju nema gotovo ničega. Slobodna vožnja je dodatno obesmišljena superbrzom smenom dana i noći. Kretanje u gluhe čase po neobeležnim bogazama i divljini potpuno je besmisleno, jer jednostavno nećete videti kuda idete, sem ako noć ne pretvorite u dan podešavanjem game ili svetline.

Osnovni meni zone, dakle jedina smislena lokacija za iniciranje trkačkih avantura, nudi dve osnovne kolekcije izazova: Career i Challenge. Ispunjavanje prve, što se standardno svodi na checkpoint ili kružne trke u različitim kategorijama vozila, donosi vam dve vrste nagrada: zvezdice i gorivo. Zvezdice služe za otključavanje inicijalno nedostupnih zona; svaki Career event nudi vam ih potencijalno tri, pod uslovom da na cilj stignete prvi u okviru svake težinske kategorije. Challenges, izazovi, bazirani su na solo pokušajima savladavanja određene deonice puta, najčešće uz vremenski ili neki drugi limit (na primer, trka protiv AI helikoptera), a kao nagradu vam donose isključivo gorivo. Gorivo stečeno u obe kategorije disciplina koristite za kupovinu novih vozila; slobodnom vožnjom ili trkama ga ne trošite, što svaku naznaku „madmaxolikosti” igre finalno nokautira. Cela stvar bila bi beskrajno izazovnija da je gorivo limitirani resurs koji curka i nestaje dok turirate motor, bezglavo vozite po nepristupačnom terenu tražeći odsjaj metala na horizontu i naseobinu koja vam nudi izazov koji ponovo puni rezervoare, ali neko je skontao da bi bilo kakva neizvesnost odbila prosečnog igrača. U pitanju je, dakle, postapokaliptična i nelinearna igra koja apostrofira bezbednost i udobnost i u kojoj se ne možete naći u bezizlaznoj situaciji... Prilično glupo, kaj ne?

Mehanička komponenta igre, tačnije osećaj koji imate dok upravljate različitim kategorijama vozila, sasvim je solidna, naravno ukoliko izuzmemo odsustvo elemenata koji u sličnim igrama odavno nisu opcioni. Pre svega, slobodno menjanje brzina ne postoji, što je užasan propust za igru baziranu na toliko različitih podloga i terenskih elevacija. Drugo, osim kozmetičkih podešavanja vozila (i vozača), u igri ne postoji nikakav oblik mehaničke kastomizacije vozila. AI protivničkih igrača bukvalno je nepostojeći, što izazov u različitim disciplinama čini potpuno nekonzistentnim: trke u kojima nema većih terenskih varijacija vrlo je teško dobiti na većim nivoima težine, ali su one koje nude alternativne pravce kroz ledine i gudure čisti breeze i na Legendary težinskom nivou, jer protivnički AI ne eksperimentiše, već se slepo drži predefinisane staze.

Miodrag KUZMANOVIĆ