Ambicijama pojedinih likova nikad kraja. Uzmimo, na primer, slučaj Fonsibla Pi Bouna (Phoncible P. Bone), za (retke) prijatelje i široku glasačku masu poznatijeg po nadimku Founi (Phoney). Tom je mladom gospodinu, jelte, trebalo dosta vremena da ukapira šta znači biti na vlasti, čak i u jednom tako malom provincijskom mestu kao što je Bounvil (Boneville). Kada je momak konačno sabrao dva i dva i shvatio da će svi njegovi finansijski problemi nestati onoga časa kada zasedne u fotelju prvog čoveka lokalne samouprave, on je odlučio da se kandiduje za gradonačelnika i... zamalo uspeo. Do detalja osmišljena predizborna kampanja, koja je trebalo da bude krunisana opštenarodnom feštom organizovanom u njegovu čast, doživela je fijasko u momentu kada je okupljeni narod u svojim glavama već zaokruživao redni broj ispred Founijevog imena. Nesrećni slučaj, perfidna sabotaža u režiji protivničkog tabora ili šta već dovela je Founija i njegova dva bliska rođaka, Founa (Fone) i Smajlija (Smiley), u situaciju da se umesto udobnih fotelja u gradskoj skupštini bore za goli život. I tako, izopšteni iz zajednice, odbačeni čak i od najbližih, Foun, Founi i Smajli, ni krivi ni dužni zbog onog što ih je snašlo, napuštaju rodni grad i kreću u nepoznato – što bi ovaj poslednji rekao, „...to boldly go where no Bone has gone before”.

Nazvati Džefa Smita (Jeff Smith) hrabrim čovekom bilo bi u najmanju ruku isto kao kada bismo konstatovali da Lućano Pavaroti ume da peva. Trebalo je, naime, imati mnogo više od hrabrosti i samopouzdanja pa odlučiti se na ono što je te 1991. godine uradio tada još uvek neafirmisani likovni umetnik i strip crtač iz Kolumbusa, SAD. Nezadovoljnom ponuđenim honorarima od strane nekoliko izdavačkih kuća, Smitu je palo na pamet da sam, o svom ličnom trošku, počne da objavljuje crno-beli strip koji je započeo da crta iz čiste dosade, inspirisan svojim omiljenim junacima iz detinjstva i rane mladosti. A onda se dogodilo čudo – usred zemlje sa tradicionalno najjačom strip scenom u svetu, u kojoj se svake godine štampaju hiljade stranica sa doživljajima najrazličitijih superheroja i njihovih zakletih protivnika, od kojih neke publika prati već decenijama, jedan mali, nepretenciozni, takoreći dečji strip počeo je da ruši rekorde prodaje i da svakom novom epizodom stiče naklonost sve većeg broja ljudi. I sam zatečen uspehom koji mu se poput lavine sručio na glavu, zasut vapajima čitalaca koji su neprestano tražili još, Smit je odlučio da strip koji je bio zamišljen kao kratkoročni eksperiment pretvori u serijal epskih razmera kojem će posvetiti svoj profesionalni život.

Od 1991. do 2004, kada je „Bone” definitivno završen, nastalo je pedeset pet epizoda podeljenih u devet knjiga (tri trilogije) koje zajedno broje preko 1300 stranica crteža i teksta. Kako je vreme odmicalo, karakter stripa se polako menjao, od priče u kojoj je humor imao dominantnu ulogu, pa do ozbiljnog, gotovo mature sadržaja pred sam kraj. Uprkos toj evolutivnoj promeni koja je došla kao posledica sazrevanja samog autora i njegovih ideja, Smit je ostao dosledan relativno jednostavnom načinu vizuelnog izražavanja koji je podrazumevao simplifikovani izgled glavnih junaka, ali i neobično detaljne pozadine, predstavljene isključivo u crno-beloj tehnici, bez bilo kakvog dodatnog nijansiranja. Nakon okončanja serijala, pod okriljem izdavačke kuće Scholastic Press, započet je mukotrpan proces bojenja stripa, koji još uvek traje (do sada su iz štampe izašla kolorna izdanja prve četiri knjige). Inače, Smit je za svoj rad nagrađen najznačajnijim priznanjima koja se za oblast modernog strip arta dodeljuju u Americi, a „Bone” se našao na spisku od deset najboljih stripova svih vremena objavljenih na engleskom jeziku prema izboru prestižnog magazina „Time”. Zvanični sajt posvećen Džefu Smitu i njegovom remek-delu jeste www.boneville.com.

„Bone” je, dakle, priča o tri rođaka – Founu, Founiju i Smajliju – koji nakon izgnanstva iz sopstvenog zavičaja, prešavši na jedvite jade veliku pustinju, stižu u naizgled pastoralnu dolinu u kojoj miran život jedino može da omete pokoja kafanska tuča ili pijačna svađa između dve babe oko toga čije su tikvice bolje. Dolazak neobičnog tria u početku izaziva podozrenje među stanovništvom, ali se strasti ubrzo smiruju kada zlobnici prihvate činjenicu da su tri neznanca zapravo gosti bakice Ben koja ima status lokalne heroine i koju svi bezrezervno poštuju. Njena unuka Torn (Thorn) već posle prvog susreta sa Founom postaje predmet ljubavne čežnje dotičnog gospodina, Founi, u stilu iskusnog mešetara odmah počinje da pravi planove kako da se što lakše dokopa novca (i po mogućstvu trijumfalno vrati kući), a Smajli, hronična danguba kojoj je jedino stalo do cigara i bendža, zapošljava se kao kuvar u kafani koju drži Lušus (Lucius), stari brđanin misteriozne prošlosti i davnašnji udvarač bakice Ben. Sve u svemu, čista idila... da nije Gospodara skakavaca (The Lord of the Locusts) i njegovih zlih slugu kojima pojava vesele trojke počinje da kvari ekspanzionističke planove.

Baš nekako u vreme kada je Smit crtao poslednje šlajfne svog stripa, LucasArts je potresla sada već čuvena afera sa iznenadnim gašenjem projekta Sam & Max: Freelance Police. Razočaran onim što se desilo, kompletan tim koji je stvarao igru napustio je Lukasovu kompaniju i, zajedno sa još nekim kolegama koji su ranije radili na serijalu Monkey Island, osnovao novu firmu pod imenom Telltale Games, sa misijom da se obnovi kult tzv. cartoon-like avantura na kojima je LucasArts izgradio ime tokom devedesetih. Tražeći najpogodniju „žrtvu” za prvi projekat ove vrste, Telltale se obratio Džefu Smitu sa idejom da bi upravo „Bone”, zbog svoje pojave i univerzalnosti, bio pogodan materijal za kompjutersku adaptaciju, tim pre što je ranije propao pokušaj da se od njega napravi animirani film. Smit je glatko prihvatio ovaj predlog pod uslovom da on sam adaptira svoje delo i da se kompjutersko izdanje podeli na identičan način kao i strip – na devet avantura koje hronološki prate događaje opisane u stripu. U doba kada epizodno igranje na PC-u postaje svakodnevica (neko bi rekao čak i moda), Telltaleu je ovakav zahtev došao kao „kec na jedanaest”; devet igara baziranih na jednoj tako popularnoj franšizi, koje će izlaziti na svakih šest meseci, od sredine 2005. do kraja 2009, predstavljaju kakav-takav garant opstanka jedne male firme koja je sama sebi nametnula „donkihotovski” zadatak. Naravno, u to vreme niko nije ni sanjao da će Telltaleu poći za rukom da od LucasArtsa otkupi prava na Sama & Maxa.

Kompjuterske igre koje su rezultat adaptacije nekog (crtanog) filma, literarnog dela ili stripa najćešće se samo načelno drže svog predloška, što je sasvim razumljivo jer je gameplay taj koji suštinski određuje njihovu osnovnu postavku, dok je sve ostalo šareni pak-papir koji treba da privuče potencijalnog kupca. Izuzetaka od ovog pravila, naravno, ima, a Bone je jedan od njih. U želji da svojim junacima udahne život kakav do sada nisu imali, ne dozvoljavajući da bilo ko drugi umeša prste u njihove avanture, Smit je uspeo da jedan komični strip specifičnog stilskog izraza i složene strukture savršeno verno transformiše u kompjutersku avanturu, uz odstupanja koja se mogu smatrati zanemarljivim. Igra, kao interaktivno izdanje stripa, ne samo da prati osnovnu nit priče već i u potpunosti preuzima dijaloge iz njega (doduše, proširene dodatnim opcijama), uz bukvalno kopiranje većine scena, gde god je to bilo moguće. Čitati i igrati Bone predstavlja, dakle, jedno te isto iskustvo, izraženo u dve različite forme.

Out from Boneville i The Great Cow Race pokrivaju prvih deset epizoda stripa, tj. prve dve knjige. Kao što je uobičajeno, uvodno poglavlje upoznaje čitaoca/igrača sa glavnim junacima i situacijom u kojoj su se našli. Nakon ko zna koliko vremena provedenog u tumaranju pustinjom, Foun, Founi i Smajli pronalaze ručno crtanu mapu koja ih upućuje u pravcu doline, ali njihovu radost iznenada prekida jato skakavaca pod čijim se naletom trojica rođaka razdvajaju na različite strane. Out from Boneville opisuje njihovo putovanje od momenta razlaza pa sve do prve zajedničke večere u njihovom novom domu. Vodeći prvo Founa, a zatim i Founija, igrač se postepeno uvodi u priču i prvi put sreće najznačajnije likove koji će ga pratiti u narednih osam epizoda – bakicu Ben i njenu unuku Torn, crvenog zmaja, tri mala oposuma, bubu Teda i njegovog priglupog brata, ali i neke od glavnih negativaca poput Kingdoka, kralja pacova i The Hooded Onea, vernog sluge Gospodara skakavaca.

The Great Cow Race, koji se, inače, smatra najsmešnijim poglavljem u čitavom serijalu „Bone”, u centar pažnje stavlja Founija koji željan bogatstva pokušava da kroz kladioničarske malverzacije lažira godišnju trku krava u kojoj po tradiciji učestvuje i bakica Ben, i to kao ravnopravni takmičar (!?) među desetinama rasnih muzara. Njegov plan da ubaci kostimiranog Smajlija u trku neočekivano pada u vodu, što dovodi do urnebesnog razvoja događaja. Istovremeno, Foun se trudi da na svaki način osvoji srce Torn (uključujući i pisanje poezije), ne znajući da je ona do guše zacopana u jednog lokalnog mladića.

Bone spada u one pont & click avanture u koje se čovek zaljubljuje na prvi pogled i koje pamti još dugo pošto prestane da se igra. Doduše, sa tako sjajnom podlogom, Telltaleu nije bilo bogzna kako teško da napravi dobre igre, no Out from Boneville, a posebno The Great Cow Race, svakako su mnogo više od konfekcijskih avantura. Obe igre u sebi sadrže sve vrste problema koje su svojstvene žanru (od kombinovanja predmeta, preko logičkih zagonetki, pa do dijaloških grananja), s tim što postoji i nekoliko jednostavnih akcionih sekvenci, poput bekstva od najezde skakavaca ili velike trke (ludih) krava. Prva epizoda ima linearni karakter, dok je u drugoj moguće naizmenično voditi svu trojicu junaka, slobodno birajući redosled.

Najteži zadatak za dizajnere Bonea bio je da se složena kompozicija Smitovog crteža što realnije prenese u digitalnu formu, a da se pri tom zadrži detinja jednostavnost njegovih junaka. Krajnji produkt ove stilske sinergije jeste naprosto prelepa grafika koja možda nema ultrarealistične teksture kakvima se hvale najnovije igre, ali koja svojim comic-style izrazom i koloritom, kao i nenadmašnom animacijom, čoveka naprosto tera da odvoji ruku od miša i da na sve to gleda kao na živu predstavu koja se izvodi samo za njega. Iako je urađen u 3D okruženju, pomoću enginea koji je korišćen u Telltaleovoj igri CSI: 3 Dimensions of Murder, Bone takoreći koristi dve i po dimenzije (uz ograničenje kretanja po dubini), čime je postignuto da igra s jedne strane liči na strip, a da s druge strane ima 3D karakter. Kombinacija kakva se samo poželeti može!

Nedostatak zvučne komponente je objektivni hendikep svakog stripa. Baš zato što rođaci Bone, kao uostalom ni ostali junaci stripa, nikada nisu imali priliku da uživo progovore, Smit je bio posebno konsultovan kada je vršen odabir glumaca koji će oživeti likove. Rezultat toga je jedna od najboljih podela u novijoj istoriji avanturističkih igara, u kojoj se ne zna ko je briljantnije odradio svoj posao. Zanimljivo je što Foun, Founi i Smajli i u samom stripu govore južnjačkim slengom koji podrazumeva gutanje slova, pa čak i čitavih reči, pa je takav jezik korišćen i u igri. Šteta je samo što se na nekim mestima može primetiti odsustvo sinhronizacije glasova i facijalne animacije.

Šta bismo voleli da vidimo u sledećim izdanjima Bonea? Na prvom mestu, veću dužinu pojedinačnih epizoda. Savršeno je jasno da su autori s jedne strane ograničeni samim stripom, to jest obimom radnje koju pokrivaju pojedine knjige, ali je isto tako činjenica da se veštim scenarističkim trikovima i ubacivanjem opcionih zadataka može elegantno povećati obim igre i time produžiti njeno trajanje. Nažalost, prve dve epizode ne mogu se pohvaliti time da će dugo zadržati igrača u stolici, i to ne zato što su loše, već iz prostog razloga što zahtevaju svega nekoliko sati aktivnog igranja da bi se završile. Utisak da su prekratke možda ne bi bio tako snažan da same zagonetke imaju ozbiljniju težinu, ali se Smit, pišući scenario, ograničio samo na fundamentalne, veoma jednostavne probleme, verovatno s namerom da igru prilagodi najširoj publici, prvenstveno deci, kao i onim poklonicima stripa kojima avanture nisu omiljeni žanr (tome valjda služi i ugrađeni hint sistem koji postupno daje rešenje svake zagonetke). Za ozbiljne avanturiste, međutim, Bone će biti poput aperitiva pred novogodišnji krkanluk.

Pored ovog, nesumnjivo najvećeg nedostatka igre, bilo bi neophodno povećati maksimalnu ekransku rezoluciju na razuman nivo za današnje standarde jer ona za sada iznosi svega 800 x 600. Out from Boneville pati i od problema sa interfejsom, ali su oni mahom prevaziđeni u drugom nastavku.

Komercijalna distribucija Bonea vrši se isključivo preko zvaničnog Web sajta, putem plaćenog downloada ili kupovinom instalacionih CD-ova, što polako postaje praksa u svetu kompjuterskih igara. Odmah po pojavljivanju prve epizode, Telltale je popio ozbiljne kritike na račun svoje neskromnosti jer je zacepio previsoku cenu (20$) za jednu tako kratku igru. U međuvremenu stvari su se promenile pa se sada obe avanture mogu dobiti u jednom paketu za duplo manje novca. Za one koji se odluče za direktno skidanje fajlova sa Interneta, dobra vest je da su obe igre sjajno komprimovane tako da instalacione arhive imaju veličinu od svega 60 MB (Out from Boneville) i 100 MB (The Great Cow Race).

Ako se po jutru dan poznaje, kompjuterskom izdanju Bonea predstoji lepa budućnost. Uz neka sitnija doterivanja, biće to jedan od najimpresivnijih avanturističkih serijala uopšte, samo ako doživi svih devet izdanja. Jedno je, međutim, sasvim sigurno – Bone je, ovakav kakav je, posle osam godina vakuuma konačno vratio „lucasolike” avanture u život.

Slobodan MACEDONIĆ