Statistika je egzaktna, ali pomalo čudna naučna disciplina. Znate ono: jedni jedu meso, drugi jedu kupus, a u proseku, svi zajedno klopamo sarmu. Ako bismo stvari posmatrali na ovaj način, onda bismo mogli reći da je odluka „New World Computinga” da istoga dana objavi nove nastavke svojih popularnih serijala (Might & Magic i Heroes of M&M) neobičan, ali statistički opravdan potez. Sa jedne strane, ljubitelji poteznih strategija jedva su čekali da nakon beskonačnog broja „expansion packova” za Heroje 3 konačno dobiju priliku da odigraju nešto zaista novo, dok je u isto vreme pažnja fanova najstarijeg „živog” RPG serijala bila usmerena ka obećanjima Jona Van Caneghema da će deveto izdanje Might & Magica biti prava revolucija u odnosu na prethodna. Tako su u istom trenutku pokrivene obe interesne grupe igrača, ali su, ako je suditi po statističkim pokazateljima, ipak najbolje prošli oni koji vole sarmu, tj. i jedan i drugi žanr. Forma je zadovoljena, ali se postavlja pitanje po koju cenu.

Svima je već dobro poznato da je svetu koga je Jon Van Caneghem stvorio sredinom devedesetih, i u proteklih šest godina forsirao kroz igre (Heroes of) Might & Magic, sada konačno došao kraj. Mi koji smo se intenzivno družili sa kraljem Rolandom i njegovim zlim bratom Arčibaldom, kraljicom Katarinom i celom lozom Grifonhartovih, mi koji smo krstarili prostranstvima Enrotha, Eratie i Jadamea čineći brojna herojska dela, ne možemo da ne osetimo blagu gorčinu, pa čak i razočarenje zbog nestanka planete koju smo voleli.

Might & Magic IX, po prvi put od nastanka serijala bez prikladnog podnaslova, govori o smutnim vremenima nakon Velike kataklizme. Iako je od tog događaja proteklo skoro pet stotina godina, njegove posledice su još uvek vidljive: ljudi i vilenjaci žive razjedinjeno, podeljeni u brojne klanove, patuljci su se povukli u svoja podzemna staništa, a orkovi i njihova polubraća žive primitivnim nomadskim životom. U takvoj su situaciji žitelji zemlje Čedian (Chedian) dočekali vest o nastupu beldonijskih hordi, predvođenih surovim Tamurom Lengom. I dok se lideri zaraćenih klanova, nesposobni da uoče nadolazeću pretnju bave isključivo samim sobom, četvoro heroja preuzimaju naizgled nemoguć zadatak – da ubede tvrdoglave glavešine da se samo zajedničkim delovanjem mogu odupreti neprijatelju.

Koliko god se trudio da pod reklamnim sloganom „A New Dimension of RPG” što bolje promoviše deveto izdanje Might & Magica, „New World Computing” neće moći dugo da prikriva činjenicu da je ta igra najveći promašaj od njegovog osnivanja. Zvuči surovo, ali vreme će pokazati da je to istina. Kada neko nakon osam nastavaka uništi identitet jednog uspešnog serijala, ne može očekivati da takav potez naiđe na odobravanje. Osnovni problem je u tome što je Might & Magic prestao da liči na sebe. Sa unakaženim sistemom za generisanje likova, nepreglednim interfejsom u kome su ikonice manje od makovog zrna, pojedostavljenom metodologijom upravljanja magijama i očajnim automapingom, igra deluje porazno čak i na one koji nikada nisu igrali ništa slično. Istina, poznavaoci Might & Magica u Devetki umeće da prepoznaju stari, dobri koncept (veliki broj epskih questova, od onih glavnih, preko promotivnih i onih sporednih koji služe skupljanju iskustva), ali to naprosto nije dovoljno za prelaznu ocenu.

Vest da je „New World Computing” otkupio prava za korišćenje „Monolithovog” LithTech enginea obradovala je sve poklonike Might & Magica, imajući u vidu da je upravo grafika bila najveći kamen spoticanja prethodna tri nastavka. I taman kada smo pomislili da ćemo konačno uživati u bogatim pejzažima zemlje Axeoth, dizajniranim u trendu 21. veka, usledio je šok. Devetka se pojavila u ruhu iz naftalina, sa izgledom koji ne samo da nije ništa bolji, već je objektivno lošiji od onoga od pre nekoliko godina. Da li je „NWC” u poslednje vreme počeo da zapošljava apsolutne diletante, da li se radi o javašluku ili je bio u pitanju rad na brzinu zbog potrebe da se datum izlaska uskladi sa Herojima IV? Ne postoji nikakvo opravdanje za ružnu i monotonu grafiku kojom se „diči” ovaj FRP. Sive i bezlične teksture, grubi i „kockasti” objekti sastavljeni od velikih poligona, dosadne mape u kojima sem pokoje pećine ili ruševine drevnog hrama nema apsolutno ničega, odbiće od ekrana i najzagriženije igrače. Da stvar bude još gora, rezolucija je zaključana na bednih 800 x 600 tačaka, što je dovoljan razlog da dizajneri sebi stave papirne vreće na glave. Kako ih samo nije sramota...

Malo toga u slučaju ove igre istinski možemo pohvaliti. Autori su konačno shvatili da masovne scene masakra, u kojima grupica heroja rutinski poubija bataljon hidri ili zmajeva, nemaju mnogo smisla, te su se odlučili za realniji pristup koji podrazumeva manji broj neprijatelja, ali sa većim sposobnostima i ozbiljnijim AI algoritmom. Pored toga, NPC likovi koje igrač naknadno primi u grupu, boriće se rame uz rame sa herojima. „New World Computing” je barem u jednom ostao dosledan sebi – muzika koja prati M&M IX je prelepa.

Šta ostane kada se jednim nepromišljenim potezom Might & Magicu oduzmu i moć i magija? Gotovo ništa; samo jalova ljuštura, prazna priča bez pravog početka i kraja, igra koja teško da će ikog impresionirati, ali će mnoge razočarati. Ako je namera Jona Van Caneghema bila da sahrani svoje životno delo, onda mu zaista moramo odati priznanje – uradio je to u velikom stilu.

Slobodan MACEDONIĆ