Premijere filmskih hitova (tzv. blockbustera) gotovo redovno prate i odgovarajući igrački naslovi. Ova pojava najizraženija je kod akcionih ostvarenja koja u centru pažnje imaju nekog superheroja. Međutim, poznato je da su igre rađene po filmovima obično teški promašaji stvoreni sa ciljem da se od naivnih konzumenata izvuče još koja novčana jedinica iz džepa. Gotovo da ne možemo da se setimo neke dobre igre koja svoje nastajanje može da zahvali velikom filmskom hitu. Kroz ruke nam je tokom godina prošla hrpa igračkog softvera, a još uvek pamtimo neuspešne pokušaje kompjuterskog oživljavanja Betmena, Supermena, Braće Bluz, Robokapa, Terminatora, Brusa Vilisa u serijalu „Umri muški” (mada on i nije prošao tako loše)...

Očigledno je da maskirani junaci privlače najviše pažnje kod igračke populacije što potvrđuje i broj naslova posvećen kostimiranim superherojima. Čovek–pauk jedan je od zapostavljenih junaka koga nismo često imali prilike da viđamo u kompjuterskim igrama (sem na konzolama). „Zasluge” za to možda ima i činjenica da je poslednji put ovaj lik doživeo filmsku ekranizaciju još pre dvadesetak godina, za razliku od filmova sa Betmenom ili Robokapom, čiji su se nastavci pojavljivali kao pečurke posle kiše. Kako je početkom ovog meseca održana filmska premijera, bio je red da se na tržištu pojavi ostvarenje koje će nas direktno staviti u crveno–plavi kostim. Igra nam i ovoga puta dolazi iz renomirane softverske kuće „Activision” (Spider-Man, opis u SK 11/2001).

Tekst o filmu

Kao što se moglo i pretpostaviti, priča je „tanji” deo igre i predstavlja marginalnu stvar, taman toliko da bi postojao neki razlog za umlaćivanje neprijatelja. Naime, nakon ubistva ujaka Spajdermen kreće u nalaženje odgovornih, čvrsto rešen da pravdu istera do kraja na svoj način. Na tom putu očekuje ga mnoštvo zlikovaca, ali i lakših zagonetki (tipa idi u sobu X i pritisni taster kako bi otvorio vrata u sobi Y) tek da bi se popunila dramska pauza između dve makljaže. Pored paukove mreže, za mlaćenje zlikovaca može da se koristi udarac nogom ili rukom, uz upotrebu combo udaraca koji se uče kako igra napreduje. Izvođenje igre je u trećem licu (podseća na Oni), uz korišćenje aktivne kamere koja je u većini slučajeva pozicionirana iza glavnog lika. Često se dešava da zbog lošeg kadriranja ne znate ko vas odakle bije, niti koga bijete. To može da bude prilično frustrirajuće, pa nije loše konfigurisati komande tako da rotiranje kamere bude uvek lako dostupno. Komandi ima poprilično, pa će vam biti potrebna umešnost oktopoda kako biste ih sve savladali.

Tehničke karakteristike su sjajne! Prevashodno mislimo na odličnu grafiku i upečatljive svetlosne efekte kojima igra obiluje (otuda i hardverska zahtevnost). Protivnici, pa i sam Spajdermen, predstavljeni su detaljnim modelima i prava je milina posmatrati ih kako se kreću. Dobro izgleda i okolna grafika, a pogotovu je prelep pogled s vrha oblakodera na gradsku vrevu. Muzička podloga je prava filmska i odlično se uklapa u ambijent, a isto može da se kaže i za zvučne efekte. Posebnu poslasticu predstavlja konverzacija među likovima kada zlikovci prete Spajdermenu, a ovaj ih svojim dosetkama „spušta” na zemlju. Spajdermen često prokomentariše i nešto za svoju dušu, pa igranje liči na gledanje crtaća u kome se glavni lik često obraća publici.

AI nije za oduševljavanje. Neprijatelji doduše znaju i da se povuku ili pregrupišu, ali im je obrazac ponašanja lako pogoditi. Očigledna je želja programera da se akcenat stavi na non–stop akciju, a ne na inteligentno ponašanje likova. Pored toga, na nivoima koji se odvijaju napolju, Spajdermen može da se mrežom zakači i za „go” vazduh i tako preleti na obližnju zgradu?! Jeste da je igra, kao i sam glavni junak, čista izmišljotina, ali baš ga preteraše. S druge strane, interaktivnost okoline zaslužuje visoku ocenu. Sve što vidite oko sebe moguće je pomeriti, podići, šutnuti, razbiti... Tako, ako vam dosadi makljaža rukama i nogama, bez problema možete dohvatiti obližnji kasetofon ili ormarić i nabiti ga protivniku na glavu. Neke objekte je moguće šutirati (ako nisu previše teški), a eventualni rikošet od protivnikove glave nastavlja da lomi inventar po prostoriji (automobilske gume su najpogodnije za tako nešto).

Hardverska zahtevnost spada u domen naučne fantastike, bar kada su u pitanju mašine ljudi sa ovih prostora. Igra se neće startovati ako nemate minimalno GeForce grafičku kartu sa 32 MB memorije (TNT konfekcija ni pod razno ne dolazi u obzir) ili njen ekvivalent koji u potpunosti podržava Transform and Lighting tehnologiju. Mi smo je probali na konfiguraciji baziranoj na Duron procesoru brzine 1 GHz, 256 MB RAM-a i grafičkoj kartici GeForce 4 MX 440 sa 64 MB DDR memorije i nismo imali problema.

Spider-Man The Movie je odlična akciona igra, lepih grafičkih rešenja i odlične muzičke podloge. Iako je krajnju ocenu znatno pokvarila nekvalitetno urađena kamera, kao i postojanje bagova, igru možemo da preporučimo svima koji vole dobru akciju i pre svega – Spajdermena.

Vladimir PISODOROV