Dinamika kojom se igre serijala Legacy of Kain pojavljuju na tržištu interesantna je koliko i scenario po kome se odvijaju. Nakon originalnog Blood Omena, izometrijske igre koja je svetlost dana ugledala 1996. godine na PlayStation konzoli, pojavila su se dva nastavka u kojima Kain glavnu ulogu ustupa svom polumrtvom neprijatelju Razielu. Najnoviji nastavak vraća nas rodonačelniku serijala i pruža priliku da se još jednom pozabavimo avanturama moćnog krvopije Kaina.

Radnja Blood Omena 2 počinje dve stotine godina nakon završnog poglavlja originalne igre, ali mnogo vremena pre dobro nam poznatih događanja iz Soul Reavera. Kain i njegove vampirske horde uvučene su u težak sukob s misterioznim redom ratnika Sarafena, fanatičnih ubica koji u ime pravedne borbe protiv vampira sprovode pravi teror. Izmučena teškim vojevanjem, Kainova armija nakon nekoliko godina gubi rat i čitava zemlja Nosgoth pada pod čeličnu diktaturu Sarafena. Nakon dugog oporavka, Kain obnavlja snagu i uz pomoć zgodne vampirice Ume započinje osvetnički pohod. Međutim, za razliku od Raziela, koga je mržnja prema njegovom tvorcu i žeđ za osvetom nepogrešivo vukla kroz svaki nivo oba Soul Reavera, Kain pokazuje više interesovanja za tumaranje Nosgothom i pijenje krvi nego za okupljanje armije i početak nove borbe sa Sarafenima. Bez jasnog cilja i volje da ispravi nepravdu, zli i arogantni Kain drastično se razlikuje od onog koga smo upoznali u prvom delu. No, i to je neka promena.

Što se kontrolnog interfejsa i osnovne strukture tiče, Blood Omen 2 je preslikani Soul Reaver 2, uz znatno izraženiju linearnost koja grubo remeti slobodu igranja. Kroz igru vodi samo jedan put, a svaki pokušaj skretanja s tog pravca i istraživanja rezultuje nailaskom na nevidljive zidove i druge rogobatno raspoređene prepreke. Upoznavanje s komandama i osnovnim principima borbe obavlja se tokom prvih nekoliko nivoa. U nedostatku džojpeda najbolje kontrolno sredstvo predstavlja kombinacija miša i tastature, što nije tako dobro rešenje kao u FPS igrama (nedostatak mogućnosti hodanja postrance – strejfa i „nervozna” kamera koja prebrzo menja perspektivu samo su deo problema). Kontrolni sistem može se savladati veoma brzo i tada igra postaje prilično laka – u svakom trenutku se možete uhvatiti u koštac s bilo kojim neprijateljem bez bojazni da ćete ozbiljnije nastradati. Ni tokom sukoba s više protivnika u isto vreme neće biti problema, jer će vas uvek napasti samo jedan, dok će ostali na miru sačekati svoj red da budu masakrirani. Sličan problem imao je i Soul Reaver 2, koji se mogao završiti za nepun dan igranja. U ponovljene propuste spada i nemogućnost prekidanja animiranih sekvenci sa dugim dijalozima.

Blood Omen 2 pojmu „krvava igra” daje kvantitativno sasvim novo značenje. Budući da je vampir, pa još i nevaljao, Kain neće propustiti priliku da pusti krv skoro svakom dvonožnom biću na koga naiđe (seljani su posebna poslastica – spori su, lepo vrište i ne nose oružje). Nakon što izmlati neprijatelja, izrezbari ga kandžama ili raspori nekim oružjem, Kain će mu ispiti krv do poslednje kapi i tako obnoviti životnu energiju – sve to oslikano je upečatljivom animacijom. Snagu i energiju popunjavaćete i otvaranjem kovčega raštrkanih po gradu. Tokom borbe, on se može služiti i raznim vrstama oružja koje ostaje za ubijenim protivnicima. Uglavnom se radi o kratkim bodežima koja se koriste uvek na isti način, pa borbe posle nekog vremena postaju dosadne, jer od dve vrste napada, blokadom i malim brojem kombinovanih udaraca ne možemo očekivati veću raznovrsnost. Dodatan problem, posebno tokom borbe s jačim protivnicima, stvara nemogućnost eskiviranja direktnih napada, kako je to bilo moguće u Soul Reaveru 2.

Utisak donekle popravljaju mračne moći, varijante magije koje Kainu omogućavaju da se sakrije u magli i neopaženo prikrade protivniku (a zatim mu polomi mu vrat, iščupa srce, raspori utrobu, zabije mač u vrat, otkine glavu...), izvodi duge skokove i jače napade, navodi ljude da urade šta mu je volja i slično. Mračne moći stiču se nakon borbe s čuvarima nivoa (obično se radi o vampirima), a problem je što one nisu lako dostupne, već se aktiviraju kroz meni koji remeti kontinuitet igranja. Ne toliko prominentan element igre predstavljaju zagonetke, klasični jednostavni problemi čije se rešavanje svodi na pomeranje poluga i premeštanje predmeta. Fluidnost igre između borbenih sekvenci bolje bi se održala umetanjem sporednih likova, dijaloga, istraživačkih zadataka, pa čak i platformskih akrobacija, nego ovim rudimentiranim logičkim problemima od kojih nam se već diže kosa na glavi.

Tehnički utisak Blood Omena 2 je dobar, približan onom koji je pratio poslednji Soul Reaver. Arhitektura i mračno okruženje mističnog Nosgotha dobro oslikavaju vreme koje prethodi Razielovom uskrsnuću, a isto se može reći i za dijaloge i scenario u celini, kome jedino nedostaje element iznenađenja. Grafika je vrlo dobra i karakteriše se pomalo mutnim teksturama, pristojnim vizuelnim efektima i likovima sa zadovoljavajućim brojem poligona, ali nešto slabijom facijalnom animacijom. Ukupno uzev, Soul Reaver 2 ostaje za nijansu bolja igra od Blood Omena 2, čiju dobru ocenu najviše kvari problematičan kontrolni sistem.

Gradimir JOKSIMOVIĆ