Ovog proleća, izborna kampanja na Internetu najbolje je pokazala da političke partije i dalje nisu spremne na to da se otvore prema građanima i da se upuste u direktniji kontakt i stvarnu dvosmernu komunikaciju.

Srbija ima više od tri miliona korisnika Facebooka, što je praktično polovina svih građana. Internet krije ogroman marketinški potencijal za političke partije, a društvene mreže trebalo bi da predstavljaju i medij koji dovodi do otvaranja i transparentnosti, tj. do podizanja kvaliteta komunikacije između stranaka i građana.

Međutim, izborna kampanja na Internetu bila je sve samo ne kreativna. Izostali su infografici, zanimljivi memeovi, viralni klipovi i svi drugi sadržaji koje korisnici Interneta lako upijaju. Političke partije nisu uspele da iskoriste moć društvenih medija i da angažuju svoje pristalice da deljenjem sadržaja šire ideje i preporuke za izbore.

Umesto toga, sve što su političke stranke imale tokom kampanje, uz malo izuzetaka, bila je armija uglavnom anonimnih partijskih dronova, programiranih da pišu komentare na sajtovima tradicionalnih medija i glasaju u anketama.

Korisnička kreativnost i samoinicijativni aktivizam na društvenim mrežama izostali su delom i zbog nedostatka motivacije „običnih” građana, imajući u vidu opštu razočaranost u sve političke opcije u Srbiji, ali i zbog samog pristupa stranaka, koje razmišljaju previše tradicionalno.

Naime, prisustvo višedecenijskog partokratskog sistema i autoritarne svesti u vrhu stranaka dijametralno su suprotni otvorenoj prirodi Interneta. Facebook stranice partija su u najvećem procentu generisale sadržaj koji se direktno tiče kampanje i lidera, i to sa nadom da skupe nekoliko stotina lajkova i pozitivne komentare.

Postova na društvenim mrežama i tvitova koji se tiču građana i nekih konkretnih problema bilo je vrlo malo. To je delom i zbog straha partija da ulaze sa građanima u diskusiju i raspravu o konkretnim stvarima na društvenim mrežama, imajući u vidu to da bi ih ovi, jednostavno rečeno, pokopali. Tako su stvoreni „društveni ekosistemi” partija, koji se sastoje od gomile pasivnih istomišljenika, sa malo iskreno oduševljenih web aktivista. Na taj način nije bilo mogućnosti da se nešto zaišta kvalitetno viralno raširi i da iznenadi i oduševi one korisnike koji inicijalno ne bi glasali za baš tu političku opciju.

Naravno, iako su izostali memeovi, infografici, flash animacije ili kvalitetni video klipovi, viralne aktivnosti vezane za izbore bilo je i te kako, samo se ona ticala bruke i sramote gotovo svih političkih partija.

Brojni biseri brzo su dostigli kultni status. Svakako se izdvaja serija „žlj-razrednih” reklamnih spotova Vesne Jakovljević iz Kuršumlije, besmisleni video Reformističke partije iz Leskovca, kao i pesma omladine DS iz Prokuplja, koju je teško objasniti (http://youtu.be/NXsBllDr5l4).

Sem ovih neprocenjivih dela lokalne političke web radinosti, još popularniji bili su klipovi vezani za čudne ispade političara - u prvom redu je već legendarno otvaranje brvna u Nišu i umni system error omladinca DSS iz Lazarevca. U svakom slučaju, skoro sve što je postalo viralni hit na YouTubeu, kada je odnos like/dislike u pitanju, ima skalu koja se crveni kao sithovski lightsaber.

Iako je kreativnost izostala, političkih partija na Internetu bilo je svuda, pa makar se radilo i o sajtovima posvećenim video igrama, sportu, modi itd. Dve najveće političke partije u Srbiji uložile su i najviše novca u online oglašavanje (iako je ta cifra patuljasta kada se uporedi sa cenom reklamiranja na televiziji). SNS je, čini se, imao nešto više oglasa na Facebooku od DS, dok je situacija bila obrnuta kada je Google AdSense u pitanju. Najzapaženija je verovatno bila Facebook kampanja SNS - stranka je organizovala ručak sa Vučićem za najsrećnije korisnike koji su lajkovali ovu političku opciju.

Obe stranke su, zahvaljujući agresivnom Facebook reklamiranju, za kratko vreme povećale broj fanova na najvećoj društvenoj mreži, ali je od toga slaba vajda, imajući u vidu to da se na Internetu zajednica ne kupuje i ne pravi preko noći, već da se stvara kroz animiranje korisnika na aktivnost i učešće. Takođe, čini se da je negativna kampanja bila bar podjednako zastupljena kod obe stranke, pogotovo kada su izbori za vlast u Beogradu u pitanju. Najkreativniji momenat takve kampanje je ne tako zanimljiva igra Pomuzi kravu, inspirisana Tadićevim posetama štalama.

Kada je internet kampanja u pitanju, najviše se očekivalo od LDP-a kao liberalne opcije. Ovakve stranke obično prednjače u internet kampanjama, ali je LDP, izuzev modernog dizajna sajta, zakazao na društvenim mrežama. Paradoksalno, Dveri su, kao mala stranka bez sredstava za reklamiranje na tradicionalnim medijima, maksimalno iskoristile moć društvenih. Oni su vodili kampanju nekarakterističnu za naše prostore i uz pokušaj drastične metamorfoze imidža postigli su, zapravo, značajan uspeh.

Ta partija jedina je uspela da ostvari nešto veću aktivnost svojih web fanova i da to postigne sa malo online reklamiranja i za kratko vreme. Tako je Facebook grupa bila jača i od zvanične fan stranice ove stranke. Istina, kada u kampanji manipulišete univerzalnim vrednostima kao što je porodica, očekivano je da ćete na taj način skupiti dodatnu podršku, ali su Dveri ipak uspele da urade i više od toga online. Međutim, ono što je sasvim sigurno iznerviralo mnogo korisnika jeste spamovanje - ako ste dobili neželjeni email od Dveri, velike su šanse da ste imali problema da se odjavite, te da ste ostali na njihovoj mailing listi i posle više pokušaja da se „otkačite”.

Međutim, sviđalo se to nekome ili ne, najveći uspeh kada je web kampanja u pitanju postigli su zagovornici „belih listića”. Bez ikakve posebno organizovane kampanje, zastupnici te ideje sasvim su neformalno uspeli da utiču na svoje prijatelje sa društvenih mreža. Dan posle izbora bilo je čak dosta galerija i individualnih postova uslikanih precrtanih glasačkih listića ili sličnih dela „elektorijalne konceptuale”. Nijedna partija nije uspela da postigne nešto slično - da u velikoj meri animira korisnike na aktivnost i da korisnici budu zadovoljni zbog toga.

Što se samih političara tiče, bilo je malo onih koji su aktivni na Twitteru. Među najaktivnijima bio je Nenad Čanak (11.887 pratilaca), koji se još od ranije može nazvati tviterašem. Dinkić se (7.190 pratilaca) kasnije uključio u trku, ali je tokom aprila brzo izbio na prvo mesto po broju tvitova i mentiona.

Po završetku izborne kampanje nastupila je, naravno, izborna tišina. Međutim, ona je važila samo za tradicionalne medije. Internet je pokazao da je to praktično neizvodljivo, jer je nemoguće zaustaviti oglase na Facebooku, baš kao što nije izvodivo ni to da sprečite simpatizere stranaka da budu aktivni na društvenim mrežama i kada oni to „ne bi smeli”. Zato se oglašavanje nesmetano nastavilo online, pa je izbornih reklama bilo i na dan održavanja samih izbora.

Kada se budu održavali naredni izbori, Internet će sigurno igrati važniju ulogu, ali ni tada, naročito ako ostanu mahom isti ljudi i političke opcije, ne treba očekivati ništa spektakularno. Kako je Piratska partija na društvenim mrežama najavila da su ovo poslednji izbori bez njih, biće zanimljivo videti kakav će biti geekovski uticaj na neku buduću izbornu kampanju. Imajući u vidu to šta su Dveri uspele da postignu, možda nas, za četiri godine ili manje, čeka pravi online izborni rat.