Internet je za industriju zabave nerešiva enigma već duže od deset godina. Izgrađen na principu deljenja sadržaja i (kreativnog) kopiranja, fundamentalno je suprotan logici tradicionalnog izdavaštva. Dok Internet promoviše slobodan protok informacija nošen na krilima zajednice, industrija zabave ugleda se na ostale esnafe iz tradicionalnog kapitalističkog zanata - pokušava što više da zaključa svoje intelektualno vlasništvo kako bi uvećala profit do maksimuma. Zato je „zabavnjacima” najvažnija kontrola nad svakim sredstvom prenosa njihovog sadržaja. No, Internet je zver koja se ne da ukrotiti.

Iz te dijametralne suprotnosti izranja rat, koji se vodi od kada je download postao malo brži. Industrija zabave imala je brojne pobede, ali se njena logika svakim danom sve više pokazuje kao pogrešna, nesposobna da na kraju preživi u neprijateljskom ekosistemu. Od gašenja Napstera do danas, mnogo servisa i web destinacija otišlo je u večna internet lovišta, ali piraterija nije nestala. U težnji web zajednice da deli sadržaje, ali i da ih modifikuje i stvara nove vrednosti nastali su Wikipedia, YouTube, Facebook, Flickr, a iz rata protiv piraterije izašlo je i nešto korisno - Spotify, Hulu, Pandora i mnogi drugi servisi koji su dokazali da je profitabilna egzistencija za industriju zabave na Internetu moguća, uz izbor pravog poslovnog modela koji ne pokušava da sruši njegove temelje.

Međutim, uprkos takvim pozitivnim pomacima, večni (zasad neostvareni) san industrije zabave jeste da ukroti Internet. Kontroverzni predlozi zakona SOPA i PIPA trebalo je da pirateriji zadaju udarac sa fatalnim ishodom, bez obzira na kolateralnu štetu. Potencijalni zakoni delovali su toliko drakonski da je internet industrija jednoglasno ustala protiv pretnje. Na kraju, umesto da bude udar na pirateriju, bio je to sukob između „posrnulih” izdavača i, kako se ispostavilo, varljive većine u američkom Kongresu i Senatu s jedne i Interneta s druge strane, u smislu jedinstva pružaoca usluga i korisnika.

Internet je i ranije ulazio u rat sa izdavačima i političarima, ali je ova najnovija bitka bila epskih razmera - najveća do sada. Čak je i „nepristrasna” Wikipedia zauzela stav. Lišena opterećenja komercijalnih potreba, najlakše se odlučila da pokaže svetu kako bi Internet izgledao da su SOPA i PIPA usvojeni pre deset godina. Svoje negodovanje nedvosmisleno su izrazili i Google, Mozilla, Facebook i mnogi drugi internet džinovi, svako na svoj, manje ili više kreativan ili hrabar način.

SOPA (Stop Online Piracy Act) i PIPA (Protect Intelectual Property Act) bili su predlozi antipiratskih zakona u Senatu i Kongresu SAD. Oba zakona imala su zadatak da stvore mehanizme za eliminaciju piratskih web destinacija nad kojima Amerika nema jurisdikciju. SOPA i PIPA zamišljeni su kao zakoni koji omogućavaju izdavačima da odbrane svoja prava čak i u slučaju kada sajtovi nisu locirani u Americi.

Između ova dva predloga zakona postoje i razlike. PIPA zahteva da web destinacija nudi uslugu čija je prevashodna namena najverovatnije u piratske svrhe (npr. file sharing servisi), dok SOPA smatra odgovornim sve pružaoce usluga koje se mogu iskoristiti i na nelegalan način, makar to bile i društvene mreže. Ovo je suprotno aktuelnom američkom zakonu o copyrightu (Digital Millenium Copyright Act), koji oslobađa odgovornosti davaoce usluga (safe harbour), ali od njih zahteva da uklone sporne sadržaje ako to traži vlasnik autorskih prava. Da ovo dobro funkcioniše uverili ste se verovatno i sami kada niste uspeli da stignete do željenog sadržaja na YouTubeu, a ovakav liberalniji zakon zaslužan je i za „eksploziju” user generated kreativnosti na Internetu.

PIPA, a pogotovo SOPA, doveli bi do situacija u kojima bi izdavači mogli da primoraju pretraživače da uklone rezultate pretrage, advertising firme da izbace spornog partnera iz sistema, a društvene mreže da cenzurišu svoje korisnike, što bi dovelo do većih povreda privatnosti. Provajderi internet usluga morali bi da onemoguće svojim posetiocima pristup spornim destinacijama, a sam pojam „sporne destinacije” proširio bi se na forume, blogove i servise koji nisu sami po sebi isključivo piratskog karaktera. Hosting firme češće bi bile primorane da gase sajtove klijenta, što bi Godaddy, najveća među njima, prva i prihvatila.

SOPA i PIPA takođe bi pružili mogućnost vlasnicima autorskih prava da zatraže uklanjanje domena iz DNS sistema. Mnogi stručnjaci ukazali su na opasnost tog mehanizma kada su u pitanju struktura i funkcionisanje Interneta - svi domain name serveri u svetu trebalo bi da imaju identične liste. Ovako to više ne bi bio slučaj, jer bi kompanije u Sjedinjenim Državama, poput OpenDNS-a, morale da uklanjaju sporne domene iz svog „imenika”. Sem što je opasan, ovaj predlog je i uzaludan. U najgorem slučaju, pristup nekim od uklonjenih sajtova bio bi moguć kucanjem njihove IP adrese.

Iz priloženih mehanizama, kao i promene načina tretiranja pružaoca različitih usluga, gde je akcenat na korisničkoj aktivnosti, veoma lako može da se zamisli kako bi izgledao Internet da su SOPA i PIPA stupili na snagu pre desetak ili više godina. Internet bi bio pod kontrolom izdavača i postojećih kompanija, bez veće šanse za razvoj novih poslovnih modela. Korisnička aktivnost bila bi pod stalnim nadzorom. Internet bi bio pasivniji, statičan i manje uzbudljiv, jer bi mnogi kreativni startupovi bili ugušeni još na rođenju.

Takva sudbina bi sasvim sigurno zadesila YouTube i file sharing servise. Cloud playeri i music discovery servisi ne bi ni postojali. Društvene mreže morale bi da kontrolišu svaki post svojih korisnika, što bi ih već u ranoj fazi umnogome ograničavalo (na primer, isključive liste dozvoljenih sajtova za linkovanje). Da su SOPA i PIPA doneti sada, Google, Facebook, Twitter, YouTube i mnogi drugi morali bi da razviju alate za cenzuru. Da bude još gore, startupovi, kompanije u čijim je rukama budućnost Interneta, imale bi ozbiljnih problema da se pokrenu.

Neki analitičari ističu da je internet kuracija sledeći hit na Internetu. Ta kreativna društvena delatnost imala bi problema da se pokrene u uslovima izmenjene klime, koja vodi do strože kontrole. Još gore, ovakvi zakoni u Americi bili bi povod za svakakve varijante sličnih ili gorih rešenja u drugim državama. Na kraju, Internet bi bio parcijalizovan i izdeljen na „teritorije”, što je u suštinskoj suprotnosti sa njegovom prirodom, pa čak i samim nazivom.

SOPA i PIPA nisu, dakle, sofisticirani zakoni. Internet bez slobodnog protoka informacija nije moguć. Zato je ovaj napad bio osuđen na neuspeh. U odbranu su stali korisnici predvođeni Silicijumskom dolinom i internet industrijom. Naši interesi poklopili su se sa jednom od najbrže rastućih industrija u svetu. Stepen lojalnosti korisnika i njihovo poverenje neuporedivo je sa bilo kojim primerom. Google, Wikipedia i hiljade drugih poveli su milione u online protest kakav nikad do sada nije viđen. Google je skupio više od sedam miliona potpisa, a više od 100 miliona korisnika pročitalo je poruku na Wikipediji. Za jedan dan odnos u Senatu i Kongresu promenio se u korist korisnika Interneta. Mnogi političari pokušali su da se opravdaju činjenicom da nisu „štreberi”. Valjda su mislili na pojam eksperti?

Istina je da mnogi političari nisu bili zabrinuti toliko zbog piraterije koliko zbog činjenice da gube moć. Ne morate biti pobornik teorija zavere da biste verovali da postoji želja, možda čak i ne sasvim razuman plan, da se ukroti Internet. Ako su internet giganti mobilisali ovakvu armiju da bi, budimo realni, odbranili svoj (a i korisnički) interes, zamislite šta je sve moguće. Moć je sada u rukama internet industrije, koja je nadjačala protivnike, ali i uplašila političare. Zar da izgube podršku naroda zbog industrije zabave u izbornoj godini? Prema nekim mišljenjima, čak i da su prošli proceduru, zakoni ne bi prošli vrata Bele kuće. Uostalom, Amerikanci će ove godine imati priliku „da vise” na Google Hangoutu sa Obamom...