Razvoj i omasovljavanje tehnologija za brz pristup Internetu ekvivalent je otkriću parne mašine ili štamparske prese. Razdoblje u kojem živimo u budućnosti će biti obeleženo kao početak nekog novog, informatičkog društva. Hoće li to biti pomak u pozitivnom pravcu ili ne, ostaje da se vidi. Kako god, nova era dobiće svoje ime, baš kao što je ranije određeni period istorije nazvan, na primer, renesansom.

Zasad ima više pozitivnih nego negativnih elemenata informacione globalizacije: otvorenost Interneta, dostupnost informacija, jeftin ili besplatan sadržaj, sloboda govora i iznošenja stavova... Međutim, kurs nije zacrtan. Naime, efekata prouzrokovanih Internetom je mnogo, a jedan od njih su potpuno novi poslovni modeli koji su zasnovani na sasvim drugačijem mišljenju i poslovnoj etici. Potrošači su navikli na to da kupuju proizvode po cenama koje su i za više od stotinu procenata više od proizvodnih. S druge strane, na Internetu imamo gomilu besplatnih sajtova preko kojih možemo pretraživati celu svetsku mrežu. Vrhunska usluga za nula valute po izboru! Može se potpuno besplatno pretraživati ne samo Zemlja, već i svemir. Prirodno, tradicionalne kompanije „fizičkog tržišta”, a i one koje pokrivaju virtuelno tržište i koje su najčešće u vlasništvu konzervativnih kapitalističkih privrednika jednostavno ne mogu da u svom umu pronađu frekvenciju novog vremena. Zato objavljuju rat na mnogim frontovima: žele da naplaćuju to što sajtovi koriste „njihov Internet”, da korisnicima u paketima i na kašičicu nude najvažniji izum novog veka posle struje, da spreče ljude da kopiraju ono što su kupili na druge uređaje...

Naravno, nema sumnje da se svet promenio, a to zahteva i ogromne promene u sferi industrije zabave. Nova era ne znači da treba ući u haos bezakonja i gaženja autorskih prava, ali, s druge strane, ni RIAA i MPAA (o kojima smo toliko pisali) ne smeju da se ponašaju kao osvetnici iznad zakona.

Budućnost muzičke industrije osigurana je na mnogo načina, a sa filmskom su stvari i dalje maglovite. Naravno, to ne znači da će Holivud zbog „zločinačkog ponašanja” četvrtine čovečanstva postati siromašan. Filmovi će biti i sve skuplji i sve revolucionarniji (o istovremenoj lišenosti sadržaja da ne govorimo), tako da kada kažemo da je budućnost bilo koje industrije digitalne zabave neizvesna, mislimo na Business to Consumer (B2C) aspekt, to jest na nedoumice oko toga kako će on izgledati - koji će biti najkorišćeniji kanali prodaje filmova.

Naime, tržište nosača zvuka rapidno se promenilo, a evolucija, iako ne završena, napredovala je pozamašno. Razlog pada profita su kompjuteri i Internet: fanovi su nekada posedovali ploče, potom su kupovali kasete omiljenih albuma koje su već imali u zastarelom formatu, a potom su još jednom ažurirali svoje kolekcije diskovima. Pomoću kompjutera i formata kao što su MP3, WMA i AAC ripovali su svoje diskove umesto da iste albume kupuju preko internet prodavnica. Međutim, mnogo važniji razlozi za ogroman pad prodaje audio diskova (24,7 procenata u 2007, pa još dvadesetak u 2008. godini) jesu porast piraterije (zahvaljujući sve većem broju novih korisnika Interneta koji vremenom otkrivaju P2P i hosting servise kao što je Rapidshare), kao i online prodavnice poput iTunes. Tu su, naravno, i online radio-stanice i servisi sa svežim idejama, kao i oni koji nude jeftinu kupovinu albuma ako sve ostane „u oblaku”, što je i dobra stvar jer vlasnik albuma može da ga sluša sa bilo kog povezanog kompjutera.

Znači, era singla se vratila. Do sada su mnogi kupovali kasete i audio diskove zbog jednog ili dva-tri catchy hita. Sada je konačno omogućena preko potrebna fragmentacija albuma - muzika se kupuje na komad, po ceni od, recimo, 0,99 dolara. To znači da će (najviše ljubitelji mainstream muzike) kupovati samo pesme za koje su videli spotove, i to naročito autora koje inače manje slušaju. Ovo u veoma velikoj meri smanjuje profit koji industrija ostvaruje od pojedinačnih umetnika.

Ovakve promene su pozitivne za ljubitelje muzike: konačno mogu da prave kvalitetne kolekcije prema ličnom ukusu, a ne kvantitativne kolekcije. Mogućnost jeftine kupovine pojedinačnih pesama ubija prodaju diskova, kojima je vreme prošlo. Ako neko misli da je industrija u krizi, dovoljno je da upali MTV i mirno spava. Takođe, kroz „360 ugovore” (360 deals) osiguran je novi milionski oblik zarade. Naime, mnogi umetnici (Madona među prvima) prepuštaju logistiku turneja svojim izdavačkim kućama. Masovnost ovakvog dila predstavlja nešto novo: ona omogućava povraćaj gubitaka od pada prodaje diskova. Glavonje nisu zadovoljne, ali su prihvatile realnost i rade na tome da se prilagode na najbolji mogući način. Najveći gubitnici, bar trenutno, mogu biti neafirmisani umetnici, koji se još teže probijaju jer se ide na ukrupnjavanje mainstream scene. Ostaju samo vrhunski producenti, a muzičko stvaralaštvo postaje matematika, čista kombinatorika i reklama. Spas za neafirmisane leži na Internetu i na sajtovima koji tek treba da se probiju kroz firewall mainstreama. Ali, to je neka druga tema...

Teza o odnosu muzičke industrije i Interneta kao vesnika onoga što čeka filmsku industriju ne mora da bude tačna. Problem ovakve teorije je to što uzima u obzir samo razliku u velični fajlova, pa analogno tome očekuje sličnu tranziciju nekoliko godina kasnije, kada Internet postane brži. Ovde je problematično to što se ne uzimaju u obzir ključni faktori, a gleda se na tehnički faktor koji će jednog dana biti prevaziđen. (Download DVD, pa i HD filmova već danas mnogima nije problem; u državama s razvijenijim Internetom razvijena je kultura online kupovine, ali tamo gde je Internet još u razvoju i ta kultura je odsutna, pa bi ionako bi bilo malo potrošača.). Treba obratiti pažnju na potpuno druge stvari. Snimanje filma košta milione dolara, ali se mnogi filmovi gledaju samo jednom, a muzika se sluša stalno. Industrija muzike nije nametnula veći kvalitet zapisa, čak je sada u potražnji slabiji, a filmska industrija je napredovala BluRay diskovima.

Ipak, postoji nešto što se može i mora uporediti: komponenta koja dopunjuje novčanike industrije, a koja je bazirana na masovnom prisustvu ljudi u bioskopima ili na koncertima. Piraterija utiče na prodaju izdanja, ali ne utiče na posećenost ovih događaja. Godina 2008. bila je čak rekordna godina za bioskope (www.mpaa.org/press_releases/2008_theat_stats.pdf), a na zvaničnu statistiku MPAA za 2009. još malo ćemo sačekati. Što se tiče prodaje DVD izdanja, 2006. godina bila je najjača, a tada je prodaja audio diskova već bila u opadanju. Narednih godina zaista se smanjio i broj kupljenih diskova, ali, sem Interneta, ulogu u smanjivanju popularnosti digitalnih video diskova ima i BluRay, međutim samo za osam procenata, i to samo kada se radi o najjačima sa box officea. Što se „slabijih” filmova tiče, potražnja za „plavim zrakom” je mala, tako da u SAD ima više od 80.000 DVD izdanja i svega četiri stotina izdanja na modernijem mediju. Takođe, HD streaming servisi kao Epix, koji za samo desetak dolara šalju „koliko god filmova možete da vidite za mesec dana”, grizu solidan deo holivudske torte. Jedini član MPAA koji sarađuje sa Epixom je Paramount, dok ga ostali zaobilaze kao miš macu. Još jedan konkurent su kompanije za iznajmljivanje filmova. Među najjačima je Netflix, koji širom SAD poseduje više od 30.000 automata iz kojih se filmovi iznajmljuju kao što se kupuju čokoladice na vending mašinama. O uspehu ovakvog modela govori cifra od 300.000 miliona dolara godišnje koje Netflix potroši samo za poštanske usluge! Takođe, moguća je i opcija video on demand. Ovakvi modeli, neverovatno jeftiniji od kupovine filmova, veoma utiču na prodaju.

Što se Interneta tiče, veoma je teško proceniti koliki je gubitak industrije. Naslovi tipa „X-zemlju piraterija košta 9+mnogo nula godišnje” jesu u modi, ali treba da se zapitate ko naručuje takva istraiživanja. Industriji nije bitno da li je neka zemlja na gubitku, nego da li je ona na gubitku. Niko ne može znati koliko bi ljudi prešlo na Linux, koliko bi posećivalo bioskope i kupovalo originalne igre. Nezavisna istraživanja u zemljama sa višim standardom pokazala su da oni koji „skidaju” ilegalan sadržaj češće kupuju i legalan. Čak postoji i istraživanje koje pokazuje da su korisnici nelegalnih opcija takođe i najveći potrošači originalnih izdanja - glavni kriterijum je kvalitet. U obzir se mora uzeti i srozavanje kvaliteta slike DivX filmova, a pojavom visoke definicije kvalitet je počeo veoma da se ceni.

Postoje i nove ideje da se koliko-toliko nadoknade gubici. Dobar primer je Hulu.com (SK 5/2009) koji, logično, kao i svi drugi kanali legalne prodaje, mora da uzima u obzir i copyright zakone, tako da je zasad dostupan samo u SAD.

Filmska industrija mora da se pomiri sa različitim načinima distribucije i činjenicom da cene mora da padnu. Čelnici Disneya stalno cmizdre zbog piraterije, Netflixa i ostalih faktora umanjenja cena, a zaboravljaju na to da su njihovi diskovi (DVD i BlueRay) ubedljivo najskuplji na tržištu. Naravno, postoje pomaci: muzička industrija dogurala je dalje od filmske, ali daleko od toga da se zaista može govoriti o krizi.

Ostaju da se pomenu i igre, čija prodaja stabilno raste, ali kao što u Srbiji ne postoji kultura odlaska u bioskop ili poštovanja posedovanja originala omiljenih filmova ili muzičkih albuma, tako ne postoji ni svest o snazi igračke industrije. Ovde su to još samo „igrice”. Kaže se da prodaja igara utiče i na filmove, jer se igre kupuju, a filmovi se sve češće iznajmljuju (govorimo o razvijenim zemljama, naravno).