Panasonic TH-42PY85

Razlozi za kupovinu novog HD televizora mogu biti razni, ali mi bismo izdvojili nekoliko koje mi smatramo bitnim i opravdanim. Prvi je logičan i prost: želite veliki televizor, koliko god čudno to može da bude, zar ne? Sve raste, pa i televizori - ko ne bi želeo da iz centimetara pređe u inče?

Doskora se sve preko 54 centimetara smatralo velikim, a danas se sve manje od 32 inča (81 cm) smatra malim. Modeli od 42, 46 ili čak 50” mogu se videti u svakoj prodavnici tehnike. Klasični katodni televizori s mukom su prelazili 80 cm dijagonale, a sve veće od toga koštalo je pravo bogatstvo i zauzimalo je više od kvadratnog metra površine u dnevnoj sobi, pa se i retko sretalo. Napredak tehnologije izrade ravnih i tankih televizora omogućio je da danas ljudi razmišljaju o televizorima barem duplo veće dijagonale. Konačno, a nama najvažnije, slika sa računara na CRT-u je bila neupotrebljiva za sve izuzev gledanje filmova, dok su plazme i LCD-ovi za to daleko upotrebljiviji.

Rezolucije i dijagonale

Da počnemo od osnova. Veliki ekrani po prirodi stvari donose više rezolucije (veći broj tačaka). Tu na scenu stupaju brojke 1024 x 768, 1366 x 768 i 1920 x 1080 koje ćete zateći u specifikaciji svakog modernog televizora. Neki korisnici ne obraćaju previše pažnje na njih ali je uz kontrast ovo najvažnija osobina. Kontrast i rezolucija su ti koji, kada sve ispravno i podešeno, mogu obezbediti vrhunski vizuelni doživljaj.

Standardna PAL rezolucija koju smo decenijama gledali je, blago rečeno, nedovoljna za velike dijagonale savremenih televizora. Piksel je prevelik i previše vidljiv ako se ne gleda sa određene razdaljine, pa čak i tada smeta i upada u oči. Tu u priču ulaze moderni HD displeji koji s porastom dijagonale donose i veće rezolucije tj. povećan broj manjih piksela. U tom slučaju, veliki ekran je prijatno gledati i izbliza.

Panasonic TH-42PV8

Postoje razna nepisana pravila na kolikoj udaljenosti treba sedeti od ekrana ako je dijagonala ove ili one veličine. Roditelji su vas verovatno savetovali da klasičnom televizoru ne prilazite na manje od 3 metra, iako on ima dijagonalu od svega 0,5 m. Generalno, do pre koju godinu važilo je pravilo da se treba odmaknuti za tri do pet „dijagonala”. S druge strane, moderni plazma i LCD televizori sa dijagonlom od 50” imaju na sebi oznaku da je minimalna razdaljina sa koje se moraju gledati 1,9 metara, što je manje od 1,5 „dijagonale”. Komentari na ovo su svakakvi, od „oni nisu normalni” i „izgubićete, deco, oči”, ali ima i onih koji veruju da se treba približiti još i više. Sve je, dakle, subjektivno i zavisi od vašeg ličnog utiska, odakle gledate i šta gledate

Naše je utisak da koncept HDTV-a definitivno menja pravilo broja „dijagonala”. Po nama, idealna mera je dve do tri „mere”, u zavisnosti od toga šta gledate. U slučaju da je u pitanju neki film, odgovaraće vam da se odmaknete toliko da vam ekran pokriva ceo vidni ugao, tako da ne morate da pomerate glavu. Ukoliko pak na velikom ekranu surfujete webom, vrlo je moguće da ćete se „uneti” u ekran.

U svakom slučaju, subjektivni osećaj uvek će ostavljati mesta za rasprave na ovu temu. Posebno je interesantno kako reaguju oni koji se prvi put sreću s velikim dijagonalama. Za vreme testiranja, nekoliko naših saradnika u prvi mah se uopšte nije snašlo i reakcija je bila u stilu „Šta da radim s ovim?” Usledilo je uzastopno približavanje i odstupanje, u pokušaju da se nađe idealan položaj, do koga se ipak brzo dođe. Neki su na kraju tvrdili da bi najradije prišli što je moguće bliže, dok su drugi zauzeli „old school” pristup i znatno se odmaknuli. Ponavljamo, sve je u subjektivnom osećaju.

Nama se čini da je idealno da se ceo displej nađe u vidnom polju tj. da se izbegne pomeranje glave. Ipak, oči „rade” i konstantno se pomeraju po ekranu. Opcija da se se previše približite znači da će i vrat morati početi da se pomera. Ovo nekima prija, ali mi verujemo da dovodi do nepotrebnog zamaranja. Konačno, gledanje filmova i igranje treba da bude što je moguće više opušteni, a to upravo ono što ćemo da planiramo sa velikim televizorom.

SD, 720p i Full HD

Panasonic TX-37LZD80F

Pre svega, priča o kvalitetu. Decenijama su se ljudi najrazličitijim trikovima dovijali da dobiju što bolju sliku - od šume antena po krovovima pa do „novijih” modela kolor televizora sa trinitron ekranima ili nekim sličnim izumima da se od PAL rezolucije izvuče maksimum. Nove tehnologije omogućavaju mnogo toga u jednom (HD)TV prijemniku a nama su najzanimljivije dve stvari: kvalitet slike i mogućnost da se TV integriše u multimedijalni centar povezan na računar, popularni Home Theater PC (HTPC).

Televizori HD ready rezolucije, kako se danas popularno, ali pogrešno nazivaju modeli koji ne mogu da prikažu svih 1920 x 1080 piksela ali mogu da prihvate takav signal i umanje ga na rezoluciju koju mogu da prikažu. Oznaka HD ready prosto znači da je uređaj sposoban da primi HD signal, ali nije i garancija kvaliteta prikaza.

Takvi modeli najčešće dolaze sa rezolucijama 1024 x 768 i 1366 x 768, mnogo manje od 1920 x 1080 piksela, koliko imaju Full HD modeli, ali mnogo bolje od rezolucije DVD-a (720 x 576) ili stadardnog PAL-a koji ima 576 vidljivih linija.

Prvo smo probali filmove. Možete ih naći u rezolucijama 720p i 1080p, dakle uvek progressive sa 720 ili 1080 linija po vertikali. HD Ready televizori po pravilu imaju vertikalnu rezoluciju od 768 tačaka, što znači da su dovoljni da prikažu sve informacije u 720p filmovima. Za 1080p materijale potreban je ekran sa rezolucijom od 1920 x 1080 ili većom.

LG 42LG6000

U odnosu na SD, već i filmovi u rezoluciji 720p izgledaju odlično, bez obzira na kojoj se dijagonali ili tipu panela gledaju. Oštrina i količina detalja rastu srazmerno sa rezolucijom, pa je logično da 720p materijali izgledaju „revolucionarno” bolje. Napredak je teško opisati, ali se vrlo lako uočava već posle prvih nekoliko sekundi gledanja.

Šta je onda sa 1080p? Rezoluciju od 720p preporučujemo zaista svakome, a onima koji žele pun kvalitet slike koji omogućavaju nove tehnologije savetujemo da probaju 1080p. Slika je na nivou one koju srećete u bioskopima, a ukoliko vam je i audio sekcija kućne tehnike na pristojnom nivou, onda slobodno možete da kažete da imate pravi kućni bioskop. Slika u 1080p filmovima, uz odgovarajući ekran, izgleda za još klasu detaljnije i oštrije u odnosu na 720p. Razlika nije tolika kao u poređenju 720p sadržaja sa onim standardne PAL rezolucije (klasičan DVD, na primer) ali je 1080p vidljivo bolji. To potvrđuje i prosto pregledavanje istih sadržaja u 720p i 1080p verzijama. To postaje očigledno kada se uradi malo matematike. Rezolucija 1920 x 1080 ima priblično 2 miliona piksela, dok 720p materijal koristi svega milion piksela. Poređenja radi, rezolucija 720 x 576, koja je standardna za DVD materijale, ima nešto više od 400 hiljada tačaka, dva i po puta manje od standarda 720p i pet puta manje od standarda 1080p.

Kako izgledaju 720p filmovi na 1080p ekranima? Isto. Nema nikakvog smisla imati FullHD televizor i na njemu gledati samo 720p materijale ili, još gore, standardni DVD. Televizore najviše rezolucije treba koristiti samo u maksimalnim rezolucijama, ili ste naprosto bacili novac. Modeli koji podržavaju najviše 1366 x 768 i 1024 x 768 često su više od 50 odsto jeftiniji.

Iako se predviđa da će HD ready modeli vremenom nestati sa tržišta i da će ih u potpunosti zameniti FullHD televizori, ne možemo a da ne primetimo da su oni praktično idealni za manje zahtevne korisnike koji nemaju želje, vremena ili potrebe da jure 1080p materijale koji su i retki i skupi.

Kako ovo koristiti sa računarom?

Samsung LE-46A856

Valjda su svi dosad shvatili da je uz HD televizor najbolja stvar koju možete imati HTPC, manje-više klasičan PC računar koji je prilagođen korišćenju u dnevnoj sobi. Ni mi nismo uzeli ove televizore da bismo gledali domaće kanale, već da bismo ih pomoću VGA i HDMI konektora povezali s računarom.

HDMI je kvalitetniji izbor, a ima ga svaki moderan televizor. Ako vaša grafička kartica, posebna ili integrisana, ima ovakav izlaz, obavezno kupite i HDMI kabl. Ukoliko vaše grafičko rešenje ima DVI konektor, možete kupiti DVI->HDMI kabl koji će omogućiti jednak kvalitet kao i HDMI kabl. Najslabije rešenje je korišćenje VGA izlaza ukoliko nemate nikakav digitalni. Na ovo treba obratiti malo više pažnje jer nemaju svi televizori VGA ulaze; većina ih ima, ali ne svi.

Kada se poveže na računar, moderni televizor ponaša se kao klasičan monitor, čak će se u Control Panelu odazvati po imenu i prijaviti svoje maksimalne rezolucije. Poterajte klizač skroz desno, do najviše podržane „pikselaže”, i šou može da počne. Naravno, nabavite i bežičnu tastaturu i miš - nećete valjda da budete ograničeni kablom, a i kako biste drugačije dovoljno „pobegli” od televizora?

Sada, zavaljeni u omiljenu garnituru ili fotelju, sa tastaturom u krilu i optičkim mišem koga „vozite” po lokalnom jastuku, sve što ste dosad radili s računarom izgleda potpuno drugačije. Umesto da sedite u više ili manje udobnoj stolici, sada praktično ležite, a porediti ova dva nivoa komfora je, složićete se, potpuno besmisleno.

Philips 42PFL5603D/12

Krstarenje webom, pisanje i čitanje mailova, kao i komunikacija putem raznovrsnih messengera dobija novu dimenziju. Igranje, gledanje filmova, slušanje muzike... treba li uopšte komentarisati?

Ipak, nekoliko detalja može da pokvari utisak. Da nije sve možda ipak previše sitno? Rezolucija HD televizora nije prevelika - u poređenju s rezolucijom današnjih monitora izgleda čak i mala. Već „sedamnaestice” imaju 1280 x 800 tačaka, „dvadeset dvojke” 1680 x 1050, dok su 24-inčni modeli FullHD, njihovi paneli su rezolucije 1920 x 1200.

Kako onda 1366x768 na 32"nom televizoru ili 1920x1080 može biti problem kod ekrana čija dijagonala prelazi jedan metar? Može, ako se dovoljno odmaknete.

Ne zaboravite, iako monitor posmatrate sa najviše 50 cm, televizorima ne prilazite na manje od dva metra. Sigurni smo da bi sada zaluđenici s viškom vremena izračunali proporcije, izvukli pokoji diferencijal ili uradili nešto slično... Mi to nećemo raditi, reći ćemo da je praksa pokazala da na standardnih 2-3 metra čak i 1366 x 768 može izgledati previše sitno ako je ekran manji od 32 inča. Ali na 42 i 46-inčnim modelima, 1366 x 768 ili 1280 x 720, već u zavisnosti od toga koju rezoluciju možete da poterate, idealna je mera.

Specifikacije Panasonic TH-42PY85 Tip panela: Plasma Dijagonala/ rezolucija: 42" 1920 x 1080 Odziv: 0,001ms Vidljivi ugao: 180° Tjuneri: Analog/DVB-T/CI Stvarni kontrast: 30.000:1 Dinamički kontrast: 1.000.000:1 Osvetljaj: nije specificirano Priključci: 1 x PC (VGA), 1 x composite, 1 x component, 3 x HDMI, 1 x S-video Podržane tehnologije: 24p Real Cinema, 24p Playback, x.v. Colour, Digital Optimizer, 3D Color Manager, Sub Pixel Control, Picture Overscan, Contrast Automatic Tracking System,Viera Link Ostalo: SD slot Svidelo nam se: fenomenalan kontrast i tamni detalji, posebno u tamnim scenama. Broj 1 za filmove. Nije nam se svidelo: nema mana, ako se zanemari mogućnost burn-ina

Windowsov desktop u FullHD rezoluciji može da bude i bolno iskustvo. Čak i na 46” ikonice i fontovi previše su sitni, i sasvim smo sigurni da ćete radnu rezoluciju vrlo brzo vratiti na 720p.

Problem nije u televizorima, problem je sa operativnim sistemima. Ni Windows ni Linux prosto nisu predviđeni da se koriste na ovakvim televizorima sa ove daljine. Iako Windows Vista donosi nekoliko novih načina povećavanja sadržaja, čime se mogu povećati meniji, ikonice i slova, to rešenje ipak ne radi dobro u svim aplikacijama. Na primer, omiljeni Firefox veoma loše zumira sadržaj i iz neobjašnjivih razloga postaje strašno spor. Internet Explorer 7 to radi osetno bolje ali su u oba slučaja deformacije sadržaja prevelike. Slično je i sa ostalim aplikacijama, recimo Live Messengerom ili Google Talkom. Na kraju, jedino rešenje bilo je da se rezolucija smanji. Na FullHD televizorima to znači da se uključuje interpolacija, koja negativno utiče na oštrinu prikaza. Ipak, ma koliko to loše zvučalo, u praksi je sasvim prihvatljivo. FullHD televizori imaju veliki broj tačaka, pa artefakti interpolacije nisu previše izraženi, već cela slika više izgleda kao da je propuštena kroz fini antialiasing filter.

Ono što je važno, bez obzira u kojoj rezoluciji „vozite” Windows, filmovi mogu da rade i u drugoj, jer svi bolji programi za prikaz video sadržaja podržavaju promenu rezolucije kada se potera „full screen” režim. To znači da ćete MediaPlayerClassic ili KMPlayer namestiti tako da po uključivanju filma ili serije automatski podignu rezoluciju do 1920 x 1080 kako bi filmovi izgledali najbolje moguće.

Plazma ili LCD?

Bez obzira na to što su razlike u tehnologiji rada ekrana ogromne, zanimljivo je da su se cene i kvalitet prilično izjednačili. To važi i za, i rok trajanja, što je toliko puta pominjano kao bolna strana plazma ekrana. Panasonic čak tvrdi da su moderne plazme po ovom pitanju u proteklih ogidnu dana prestigle LCD modele, pa tako ovaj proizvođač svoju osmu generaciju ekrana deklariše na 100.000 radnih sati, dok LCD modeli „žive” od 50.000 do 80.000 sati. Ovom podatku ne treba poklanjati nimalo pažnje jer retko koji televizor godišnje radi više od 4000 sati. Prema današnjim specifikacijama, to znači da će LCD-ovi i plazme početi da gube kontrast tek posle deset godina. S obzirom na trenutni tempo razvoja tehnike, sigurni smo da nijedan od televizora koji se danas proizvode neće ni imati šansu da toliko dugo radi.

Vraćamo se na temu „LCD vs Plasma”. Ono s čim se svi slažu jeste da današnji plazma ekrani nude prikaz šireg spektra boja, sa daleko boljim kontrastom, i sve to bez problema sa vidljivošću „sa strane” i odzivom. Očigledne mane plazmi jesu veća potrošnja struje, a samim tim i grejanje, te čuveni Burn-in efekat do kog dolazi kada ostavimo statičnu sliku na ekranu nekoliko sati, naročito u prvih 100 radnih sati, kada se preporučuje veća opreznost. Posle 100 sati ekrani postaju mnogo otporniji na ovaj „bag”, ali nikada nisu sasvim sigurni. Postoje načini da se burn-in „popravi” i ekran oporavi od neželjenih tragova, ali ne treba zanemariti činjenicu da većina ljudi ne želi da razmišlja o ovakvim problemima pri svakodnevnoj upotrebi.

LCD televizori mnogo su otporniji na pojavu burn-in efekta, troše značajno manje struje, lakši su i samim tim pogodniji za postavljanje na zid. Poslednje generacije imaju mnogo bolju/veću brzinu odziva slike jer se proizvođači zaista trude da ovo poprave, kako bi se po pitanju odziva primakli plazmama. Za razliku od prvih generacija, današnji LCD paneli imaju i bolje uglove gledanja, ali taj problem i dalje je prisutan. Na prvi pogled, LCD paneli daju oštriju sliku, ali posle dužeg vremena taj osećaj nestaje i slika počinje da izgleda „sintetički kompjuterska”: prosto, prenaglašena je, boje su neprirodne i sve previše podseća na ono što svakodnevno gledamo na kompjuterskim monitorima.

Plasma je, dakle, bolja iz nekoliko razloga ali kao svaka dobra i lepa stvar, traži više pažnje. Dok se briga o LCD-u svodi na brisanje prašine, plazmu morate da čuvate od duže izloženosti statičnim slikama, kao što su Windowsov desktop, meniji raznih DVD/DivX/ BlueRay plejera, pa čak i gledanja televizijskih kanala čiji je logo velik i svetao.

Za vaš trud i pažnju, plazma ekran nagradi će vas potpunim odustvom zamućenja u bržim scenama, daleko kvalitetnijim bojama i kontrastom, kao crnom bojom koja je zaista crna. Poznato je da LCD ekrani nisu sposobni da prikažu ništa više od tamnosive.

Ipak, moramo da napomenemo da plazma televizor i HTPC računar nisu idealna kombinacija. Prikaz svih programa i dela igara bazira se na statičnoj slici, pa je šansa da plazma dobije „burn” sasvim realna. Da budemo jasni, istu glupost možete napraviti i sa DVD plejerom ili konzolom, ali je to ipak teže.

Rešenje je da se obrati više pažnje, ali treba i pravilno podesiti skrin sejver u operativnom sistemu HTPC-a. Svaki operativni sistem ima ovo u sebi, kao i većina programa za puštanje filmova. Ukoliko ipak niste sigurni u sebe i/ili ne umete ovo da namestite a planirate da često koristite HTPC, bez obzira na sve kvalitete plazma televizora mi ćemo vam preporučiti LCD. Ponekad „burn-in” fleke nije moguće brzo „zalečiti”, ponekad to uopšte nije moguće, a ukoliko do toga dođe, činjenica da imate bolju crnu boju i veći kontrast malo će vam značiti.

Da bismo proverili kvalitet prikaza koji daje HTPC, pustili smo nekoliko BD filmova i uporedili ih sa kvalitetom koji daje samostalni BR-plejer Panasonic DMP-BD30. Očekivano, Panasonic je dao nešto bolju sliku, ali ni izbliza toliko koliko smo očekivali, pa smo dopisali još jedan bod na račun HTPC-a kao svestranog rešenja za kućnu zabavu.

Druga aleternativa su „next gen” konzole poput PlayStationa 3 i Xboxa 360. Njima su, naravno, osnovna namena igre, ali obe imaju i audio/video mogućnosti. PS3 uspešno pušta sve popularnije audio formate te DVD i BlueRay filmove, i omogućava surfovanje webom, dok se Xbox 360 mora „naterati” da omogući različite audio formate, ali kada se to uspešno odradi, postaje veoma sposoban audio/video plejer koji barata i manje popularnim formatima.

Ipak, smatramo da ove konzole ne mogu da konkurišu univerzalnosti HTPC-a, jer je kvalitet softverske podrške za sve PC računare, pa i ovaj, neuporedivo bolji. Uz moćan televizor, kao što su ovih šest modela sa našeg testa, HTPC postaje ključan element kućne zabave. Jedino ograničenje su mašta i želje korisnika.