NetGear RangeMax WPN824v2

Među proizvođačima opreme za kućne i poluprofesionalne mreže, NetGear je stekao sasvim solidnu reputaciju plasirajući na tržište kvalitetne uređaje koje odlikuju pouzdanost i natprosečne performanse, praćene jednostavnim rukovanjem.

Testirali smo dva uređaja iz NetGearove serije RangeMax. U pitanju su ruter oznake WPN 824v2 i USB 2.0 RangeMax adapter oznake WPN111. Ovi uređaji rade po standardu 802.11g, a podržavaju i 802.11b. Osnovna odlika serije RangeMax sadržana je u promotivnom sloganu „Deset puta dalje, deset puta brže” i odnosi se na teoretski maksimum brzine i dometa u odnosu na standardne 802.11b uređaje.

Za performanse serije RangeMax zadužen je, naravno, ruter. Model WPN824v2 poseduje MIMO sistem koji je razvila firma Video54. Sistem se sastoji se od sedam antena koje ukupno mogu raditi u 127 različitih konfiguracija kako bi se obezbedio što veći domet i što veća brzina prenosa uz minimizaciju uticaja drugih Wi-Fi mreža, kao i bliskih izvora ometanja. Konfiguracija antena konstantno se menja kako bi se ostvario maksimalni protok ka svakom adapteru pojedinačno.

Maksimalni protok preko rutera iznosi 108 Mbit/s i sugeriše da WPN824v2 očekuje da na njega bude povezano više Wi-Fi klijenata. Međutim, prema specifikacijama proizvođača, maksimalna brzina prenosa podataka od 50 Mbit/s može se ostvariti korišćenjem adaptera oznake WPN511 dizajniranog za upotrebu sa ovim modelom rutera. Pomenuta brzina ostvarljiva je, doduše, na malom rastojanju. Najveći ostvarljivi domet je oko 200 metara, pri čemu se može desiti da brzina prenosa padne na minimum od 10 Mbit/s.

NetGear RangeMax WPN824v2

Uređaj je smešten u elegantno belo kućište sa teget kalotom ispod koje se nalaze antene. Svaka antena ima i svoju plavu lampicu koja svetli kada je ta antena aktivna. Iako na prvi pogled ovaj lajt-šou deluje krajnje zanimljivo, nakon pola sata smo ih ugasili kako bismo zadržali ionako diskutabilan stepen uračunljivosti. Sa zadnje strane nalaze se prekidač za napajanje „antenskih lampica”, konektor za ispravljač, kao i pet Ethernet portova, od kojih su četiri namenjena lokalnoj mreži, dok jedan nosi oznaku „Internet” i predstavlja WAN port.

S prednje strane nalaze se indikatorske lampice za napajanje, aktivnost antene, WAN porta, kao i za svaki LAN port. Uz ruter se isporučuju jedan mrežni kabl, adapter za napajanje, disk sa prilično siromašnim uputstvom za upotrebu, kao i garancija i kratko Quick Start uputstvo na više jezika.

Instalacija uređaja je jednostavna. Ruter je dovoljno povezati s računarom čiji je mrežni adapter podešen na automatsko konfigurisanje, nakon čega je moguće pristupiti ruteru. Konfigurisanje se može obaviti ručno ili pokretanjem čarobnjaka, iz browsera ili iz programa koji se nalazi na pratećem disku.

Korisnički interfejs izuzetno je uredan, što je opšta odlika NetGearovih rutera. S leve strane nalazi se spisak stavki za podešavanje rutera, dok je s desne veoma upotrebljivo objašnjenje za trenutne opcije.

U korisničkom interfejsu koriste se standardni nazivi funkcija, tako da nema „virtuelnih servera” i stavki tog tipa, već se koriste „port forwarding”, „port triggering” i slično. Tako nismo nailazili na potencijalno zbunjujuće situacije traženja očiglednog, samo drugačije nazvanog.

U interfejsu se primećuje izostanak eksplicitnog uključivanja i podešavanja NAT-a između WAN i LAN mreža, kao i bridge režima između Wi-Fi i Ethernet mreže, pošto se oni podrazumevaju. Iako ovo na prvi pogled deluje ograničavajuće, pomenuta dva režima najčešći su izbor u kućnoj upotrebi ove klase rutera, i ta odluka NetGeara po našem mišljenju znatno olakšava inicijalno podešavanje rutera jer zahteva minimalno znanje korisnika.

Podešavanje rutera je manje-više standardno. Za Wi-Fi mreže moguće je podesiti SSID, standardne načine šifrovanja komunikacije, protokol, brzinu komunikacije i kanal koji se koristi. Takođe je moguće uključiti i isključiti opcije Adaptive Radio i eXtended Range, čime se omogućava optimizacija za maksimalni domet ili za maksimalni protok. Podešavanje lokalne mreže je standardno. Moguće je zadati IP adresu rutera i parametre DHCP servera. Interfejs omogućava i podešavanje WAN porta koji može poslužiti za povezivanje sa PPPoE modemom ili za povezivanje na drugi gejtvej. U mrežama sa krajnje jednostavnom topologijom ovo je moguće izvesti putem čarobnjaka, dok je u drugim slučajevima neophodno zasukati rukave i „umastiti prste”.

Sa stanovišta bezbednosti, na ruteru je moguće koristiti SPI (Statefull Packet Inspection) firewall, omogućiti pristup samo određenim računarima, a može se i zabraniti pristup određenim internet lokacijama. Od dodatnih bezbednosnih podešavanja, moguće je koristiti Trend Micro Home Network Security sa automatskim osvežavanjem baza, zakazivanje vremena u kojem se ne koriste pravila za blokiranje sadržaja kao i zakazivanje perioda isključenosti Wi-Fi komunikacije. Poseban bonus je mogućnost automatskog ažuriranja ruterovog firmvera.

NetGear RangeMax WPN111 USB 2.0 adapter

Kako se RangeMax pokazao u praksi? Za potrebe testa koristili smo NetGearov Wi-Fi adapter WPN 111 koji se priključuje na USB. Instalacija adaptera je jednostavna i svodi se na instaliranje drajvera i ubadanje uređaja u USB port. Wi-Fi adapteri dolaze sa posebnim programom za podešavanje koji zamenjuje standardni Windowsov interfejs. Program je intuitivan i omogućava brzo i jednostavno povezivanje na prisutne Wi-Fi mreže uz pravljenje profila radi još jednostavnijeg naknadnog prebacivanja s mreže na mrežu.

Kada smo „razvukli žicu”, primetili smo da se, uprkos pažljivom izboru lokacije, nalazimo u društvu još nekoliko mreža s prilično jakim signalom. Ovo je, naravno, izazvalo sumnju u ostvarene maksimalne performanse, ali je poslužilo kao dobar test sposobnosti uređaja da se snađu u gužvi.

Ruter smo, po preporuci proizvođača, podesili za ostvarivanje najveće brzine prenosa. U testovima koje smo, kao i uvek, vršili programom TTCP, prosečna brzina ostvarena u oba smera bila je oko 45 Mbit/s (oko 5 MB/s), što smatramo sasvim solidnim rezultatom. Treba napomenuti da WPN111 ne spada u grupu adaptera koji imaju koristi od rada sa ovim ruterom, a i ne omogućava maksimalne performanse. Po navodima proizvođača, najbolji rezultati postižu se sa adapterima WPN511, WPNT511 i WPN311 koje nismo imali na raspolaganju. Među adapterima s kojima se dobijaju beneficije u performansama nalaze se adapteri koji koriste Super G, Turbo G, kao i Centrino adapteri.

Kada smo u priču uveli i generički 802.11b u vidu MSI-jevog USB adaptera, primetili smo i najveću manu ovog uređaja. Kompatibilnost sa starijim 802.11b uređajima je loša - ma kako podešavali ruter, protok nije prelazio 2 MB/s.

Konačan utisak o ovom ruteru jeste da predstavlja sasvim solidno rešenje za korisnike koji žele da u jednom uređaju objedine ruter i bridge između Ethernet i Wi-Fi segmenta mreže. Glavne prednosti ovog uređaja u odnosu na konkurenciju jesu performanse, jednostavnost upotrebe i mogućnost integrisanja raznih vrsta širokopojasnih pristupa Internetu, kao i integracija u postojeće mreže putem WAN porta. Glavne mane su slaba podrška za rad sa uređajima koji koriste osnovni 802.11b standard, kao i nešto veća cena u odnosu na slične konkurentske uređaje.