Iako koncept virtuelnih računara ne predstavlja nikakvu novost, ova grana primene računara se tek u poslednjih nekoliko godina proširila i na desktop računare. Najveći doprinos ovakvom razvoju situacije nesumnjivo treba pripisati pojavi jeftinih računara dovoljno velike snage za pokretanje operativnih sistema na virtuelnim mašinama. Sa novom generacijom procesora uvedena je i hardverska podrška za virtuelizaciju što je otvorilo vrata i za nove marketinške poteze proizvođača softvera.

Namena virtuelnih mašina je raznolika. Najčešći primeri industrijske primene jesu virtuelni serveri koji ne zauzimaju mnogo resursa pa se mogu potrpati na jedan fizički računar, a da pri tom ostanu nezavisni jedan od drugog. Ne treba zanemariti ni primenu virtuelnih mašina u raznim procesima razvoja softvera, gde omogućavaju razvoj softvera za strane platforme, kao i jednostavno i brzo testiranje softvera bez ugrožavanja integriteta operativnog sistema.

Kada je u pitanju kućna primena, najčešća situacija je da se virtuelna mašina koristi za pokretanje drugog operativnog sistema radi učenja rada u njemu ili, jednostavno, izvršavanje programa nekompatibilnih sa operativnim sistemom koji je instaliran na fizičkom računaru. U kućnoj primeni, virtuelne mašine takođe mogu služiti i za praktično vežbanje umrežavanja.

Međutim, da bi se virtuelne mašine koristile, potrebno je imati poseban softver. U više navrata smo pričali o programima iz porodice VMWare koji spadaju u prva komercijalno uspešna rešenja za virtuelizaciju namenjena PC računarima i koji su postali industrijski standard za virtuelizaciju. Nažalost, najjeftiniji program iz ove familije, VMWare Workstation, sa cenom od oko 200 američkih dolara ne predstavlja pogodno rešenje za prosečnog kućnog entuzijastu. Kao jeftinija varijanta za svega 50 dolara se može nabaviti Parallels Workstatin koji je relativno nova pojava na sceni i pretenduje da nadmaši VMWare po mogućnostima i performansama. Međutim, kao što svi znamo, besplatne varijante uvek privlače najviše pažnje i u ovoj ponudi imamo dva programska rešenja. Prvo je QEMU, open-source rešenje za virtuelizaciju izdato pod GNU GPL licencom, koje podrazumeva napredno vladanje komandnom linijom, a pri tom ne nudi sve mogućnosti korisnicima Windowsa.

Drugo besplatno rešenje, namenjeno korisnicima operativnih sistema Windows i MacOS X, jeste Microsoftov Virtual PC 2007. Izvorno razvijan od strane firme Connectix, Virtual PC je kupio Microsoft koji je nastavio razvoj i u avgustu 2006. godine ga na tržište plasirao kao besplatan proizvod.

Svojim korisnicima Virtual PC 2007 nudi emulaciju Intelovog procesora Pentium 4 i čip-seta 440BX. Emulirana grafička kartica je S3 Trio64 sa 4 MB RAM-a, dok se za zvuk emulira kartica Sound Blaster 16. Pored toga, Virtual PC raspolaže American Megatrendsovim BIOS-om i Intelovim Ethernet kontrolerom 21140 za potrebe umrežavanja. Za razliku od Vmwarea, Virtual PC 2007 ne emulira USB kontroler kojim bi bilo omogućeno pristupati USB uređajima na fizičkom računaru.

Osnovna namena ovog programa je, po Microsoftovim rečima, ostvarivanje kompatibilnosti sa programima koji nisu pisani za novi Windows, kao i probna upotreba novih softverskih paketa. Za ove potrebe, Microsoft je pokrenuo projekat pod imenom Virtual Hard Disk Test Drive koji nudi prekonfigurisane virtuelne hard diskove sa Microsoftovim operativnim sistemima i aplikacijama.

Međutim, čime raspolaže Virtual PC 2007? Što se osnovnih mogućnosti tiče, Virtual PC se ne razlikuje puno od ostalih programa ove vrste. Moguće je kreirati nove virtuelne mašine, dodavati postojeće, pokretati ih, gasiti ih ili ih suspendovati.

Korisnički interfejs Virtual PC-a je jednostavan, prilično primitivan i nezgodan. Sastoji se od glavnog prozora u kojem se nalazi spisak postojećih virtuelnih mašina, meni za pristup različitim podešavanjima i dugmići za osnovne operacije nad mašinom. Pokretanje virtuelne mašine ili njeno konfigurisanje otvaraju nove prozore, što u nekim slučajevima navigaciju tastaturom čini nepraktičnom.

Modifikacija emuliranog hardvera je izuzetno ograničena. Pored promene količine RAM-a kojom fizička mašina raspolaže, moguće je konfigurisati tri virtuelna hard diska, kao i jedan virtuelni CD/DVD čitač. Serijske portove je moguće preusmeriti na fizičke portove ili na bafer u vidu tekstualnog fajla ili imenovanog kanala (named pipe), dok je paralelni port moguće samo proslediti na fizički port. Za potrebe umrežavanja moguće je mašini dodeliti do četiri Ethernet kontrolera koji se mogu ograničiti na virtuelnu lokalnu mrežu, preusmeriti na fizički Ethernet kontroler ili se sa njim povezati putem NAT-a. Od dodatnih podešavanja treba izdvojiti izbor kombinacije tastera za slanje posebnih komandi virtuelnoj mašini, vezivanje virtuelnog optičkog uređaja na sekundarnu granu kontrolera, kao i uključivanje virtuelizacionih mogućnosti procesora.

Kreiranje virtuelnih hard diskova se vrši putem izuzetno jednostavnog wizarda u kojem je moguće napraviti novu sliku (image) praznog hard diska ili koristiti već postojeću. Virtuelni hard diskovi mogu biti dinamički (slika zauzima minimum mesta na pravom hard disku), fiksni (veličina slike odgovara kapacitetu diska), diferencijalni (čuvaju samo promenu stanja postojećeg hard diska, što omogućava njegovo deljenje između više mašina) ili se mogu preusmeriti na particiju fizičkog hard diska pri čemu treba obratiti pažnju na kompatibilnost fajl sistema i operativnog sistema virtuelne mašine. Po potrebi, moguće je uključiti i upotrebu tzv. undo diskova koji beleže promene sadržaja virtuelnih diskova nastale tokom rada i nude mogućnost njihovog čuvanja ili poništavanja pri gašenju virtuelne mašine.

Nakon konfigurisanja emuliranog hardvera, virtuelnu mašinu je moguće pokrenuti i na nju instalirati operativni sistem. Virtuelni CD/DVD čitač i flopi je u hodu moguće preusmeravati na odgovarajuće uređaje fizičkog računara ili na postojeće slike disketa i optičkih medija.

Podrška za operativne sisteme je ograničena na Microsoftovu familiju (od MS DOS-a do Viste), uz podršku za IBM-ov OS/2. Iako je moguće instalirati i druge operativne sisteme, njihovo konfigurisanje i upotreba na Virtual PC-u mogu biti mučni. Naime, radi komfornijeg rada, kao i kod VMWarea, poželjno je instalirati dodatni skup alatki u operativni sistem virtuelne mašine. U ovom slučaju taj skup se zove Virtual Machine Additions. Uloga ovog paketa je da omogući nesmetano deljenje miša i tastature sa fizičkim računarom, kao i da omogući deljenje foldera. Ovo može predstavljati popriličan hendikep kada je u pitanju brzo konfigurisanje operativnog sistema koji nije podržan jer u kombinaciji sa činjenicom da virtuelne mašine ne mogu da pristupe USB uređajima fizičkog računara ograničava korisnika na korišćenje virtuelnog CD-a i flopija.

Konačni utisak o Microsoftovom Virtual PC-u 2007 je da mu je osnovna prednost to što je besplatan. Mogućnosti ovog programa su prilično ograničene i ne dozvoljavaju previše eksperimentisanja. Glavne mane Virtual PC-a 2007 su sledeće: nepraktičan interfejs, odsustvo emulacije USB kontrolera, kao i odsustvo podrške za druge popularne operativne sisteme.

Međutim, ukoliko se potrebe korisnika svode na isprobavanje novog softvera, pokretanje starog operativnog sistema koji provereno zadovoljava zahteve korisnika ili se jednostavno svodi na igranje starih igara koje zahtevaju Sound Blaster kompatibilnu karticu, besplatni Microsoft Virtual PC može predstavljati sasvim zadovoljavajuće rešenje.