Tome, doduše, kumuje i industrija softvera, ali i paraindustrija, jer se na svaki ruski piratski disk (kojih kod nas sve više ima) naštampava „3dfx” logo kao kakav „žig kvaliteta”. Možda je istoimeni proizvođač 3D akceleratora zaista u industriji grafičkih čipova stekao iste pozicije kao „Intel” na tržištu procesora, ali kao što se ne može reći da samo „Intel” pravi procesore, tako se ne može ni paušalno odbaciti kao nedovoljno moćan svaki 3D akcelerator koji nije izašao iz razvojnih laboratorija firme „3dfx”.

Tajna „3dfx-a” je vrlo jednostavna — tajming. Pozicije koje danas drže stekli su pre nekih godinu ipo dana kada se, tada senzacionalni, Voodoo čipset pojavio, takoreći nemajući konkurenciju (sem ako neko ne misli da konfekciju tipa Virge ili Matrox Mystique, „osakaćene” 3D akceleratore, proglasi za konkurenciju). Jedini konkurent u to vreme bio je Rendition Verite 1000, čip koji je imao izvanredan kvalitet 3D renderinga i savršen kolorit, ali je bio primetno sporiji od Voodooa (doduše, i primetno jeftiniji). I on je poput „3dfx-a” uspeo da obezbedi značajnu softversku podršku u tim prvim danima, ali je u animiranju softverskih kompanija „3dfx” sa svojim skupljim i bržim Voodoo čipom ipak imao nešto više uspeha.

Kraj 1997. godine doneo je pravu eksploziju na tržištu 3D kartica, nove čipove koji su u potpunosti dostigli, pa i prestigli performanse Voodooa, i poplavu modela na koje su ugrađeni. „3dfx” je predvideo takav razvoj događaja, pa je larmu o novom Voodoo 2 čip-setu počeo da diže mesecima pre nego što je isti ugledao svetlost dana (ni ovog trenutka još uvek se Voodoo 2 kartice nisu pojavile u slobodnoj prodaji), a softverska industrija se u takvom razvoju događaja jednostavno nije snašla. Uviđajući da se njihova tehnološka prednost nad konkurencijom polako topi i da verovatno ni Voodoo 2 neće dugo biti dovoljno tehnološki superioran da bi sam po sebi bio garant očuvanja dominacije na tržištu, „3dfx” je počeo da povlači monopolističke poteze. Kako?

„Ništa vam ne vrede druge 3D kartice, makar bile i moćnije, ako za njih nemate igre.” To bi ukratko trebalo da bude poruka koja se izvlači iz najnovijeg talasa „saradnje” između „3dfx-a” i softverskih kuća. „3dfx” je obilato ulagao u razvoj novih igara, a zauzvrat dobijao ekskluzivnu podršku, kada je 3D akceleracija u pitanju, „samo za 3dfx”. U slučaju „Electronic Artsa” to je otišlo toliko daleko da je ova firma kroz svoje distributivne kanale prodavala „3dfx” kartice kao „jedine na kojima je kvalitetno 3D igranje moguće”. Naravno da je tako, kada EA softverom koji pravi o tome odlučuje!? Samo što to počinje da liči na tuču u kojoj su jednom učesniku vezane ruke i noge, a drugi likuje što ga je „pobedio”.

Epilog ove priče nije potpuni tržišni krah novih kartica koje su se pojavile, već naprotiv, poprilično nezadovoljstvo onog dela igračke javnosti koja se, suočena sa povoljnom cenom i hardverskim prednostima, opremila istim. Onaj ko je kupio neku karticu opremljenu, recimo, NVidia Riva 128 čipom (koji je na D3D testovima nekih 20 odsto brži od Voodooa) sad treba da daje još toliki, pa i veći novac samo zato što neko ne želi da implementira softversku podršku za njegov hardver?! Naravno, industrija zabavnog softvera je ozbiljan biznis koji donosi ogroman novac, i niko nije lud da se odriče ogromnog dela tržišta kako bi drugome obezbedio monopol. Naprsline u toj sprezi sa „3dfx-om” se već naziru, za sada u vidu D3D zakrpa za igre koje su inicijalno izbačene kao „3dfx only”, sve većem broju novih igara koje rade strogo pod D3D-om (gde, uzgred, „3dfx” nema nikakvu prednost), kao i u najavama još većeg broja njih koje će raditi bilo pod D3D ili OpenGL-om.

Prednosti i mane

Vreme današnje govori da je jedina prednost nabavke neke od „3dfx” Voodoo kartica činjenica da ne postoji 3D igra koja ih ne podržava. Voodoo još uvek obezbeđuje vrhunski kvalitet svih 3D funkcija (omekšavanje tekstura, magla, svetlosni efekti, itd.), kao i savršeno glatku animaciju koja često dostiže trideset kadrova u sekundi, ali to sada rade i mnoge druge kartice. Međutim, postoji barem još toliko razloga koji govore u prilog drugih 3D akceleratora, prevashodno onih baziranih na pomenutom Riva 128 ili drugoj generaciji Rendition čipova (2100, 2200). Pitanje cene nikako se ne može zanemariti — Voodoo kartice još uvek su skupe, sa cenom koja neretko premašuje druge 3D akceleratore i do 50 odsto. Ako uzmemo u obzir da su Voodoo kartice isključivo namenjene generisanju 3D scena, odnosno ne mogu da rade samostalno, činjenica da vam uz njih treba još jedna (2D kartica) da biste uopšte imali sliku, čini ih još skupljim. Za pojedine korisnike hendikep može biti i sposobnost Voodoo kartica da daju 3D prikaz samo u full screen modu. To znači da Voodoo ne omogućava akceleraciju u prozoru, a ova opcija dosta znači u MS Flight Simulatoru 98, na primer. Za dotični program vezani su i problemi sa mnogim freeware panelima za avione za koje je obično potrebna „zakrpa” kako bi korektno radili sa Voodoo čipom (što nije slučaj sa drugim 3D karticama). Dakle, ako vam je isključiva briga da li će bukvalno svaka igra koju nabavite imati 3D akceleraciju, moraćete da se pomirite sa popriličnim izdatkom za nabavku Voodoo kartice. Ako, pak, može da vas zadovolji činjenica da vaša kartica ima savršenu 3D akceleraciju u većini aktuelnih hitova (da pomenemo samo neke — Tomb Raider II, Quake II, Jedi Knight, Hexen II, Moto Racer, MS Flight Simulator 98, Flight Unlimited II...), dok ćete za neke morati da se pomirite da „glumi” običnu 2D kartu (na primer, NBA Live 98 ili NHL 98), moći ćete da prođete mnogo jeftinije, a ništa manje kvalitetno. U prilog karticama koje se oslanjaju na Direct 3D ide i činjenica da će za mnoge „ekskluzivne” Voodoo igre vrlo brzo stići D3D zakrpe — na primer, ovih dana smo došli do D3D verzije igre Fifa 98.