Momir ĐEKIĆ

1. mart 2025.

Tržište i dalje bruji o posledicama mnogobrojnih govora predsednika SAD i članova njegove administracije u prvim mesecima vladavine. Ipak, kada zabrinutosti ustupe prostor razumu, tema broj jedan su - čipovi.

U areni visokih uloga, kao što je tržište poluprovodničkih tehnologija danas, svega nekoliko rivalstava je imalo takvu pažnju kao ono kompanija Intel i AMD. U srcu ovog odnosa ne leži (više) samo tržišni udeo i metrika učinka, već i zamršena mreža ugovora o licenciranju koje veže ove dve kompanije decenijama. Jedan od provokativnijih scenarija „šta ako” u nedavnim diskusijama jeste ideja da bi AMD mogao da utiče ili čak blokira potencijalnu akviziciju Intela. Iako je ovaj pojam više misaoni eksperiment, nego predviđanje neposredne stvarnosti, zaslužuje ispitivanje iz blizine.

Ugovor o licenciranju između AMD-a i Intela je kamen temeljac konkurentske slike tržišta u poslednjih nekoliko decenija. Ovaj sporazum, koji reguliše korišćenje osnovne intelektualne svojine u x86 arhitekturi, stvara uzajamno obavezujući okvir koji obezbeđuje stabilnost za obe kompanije. Međutim, uprkos stavu, u vreme kada je potpisan, a kada je Intel dominirao tržištem, on u uslovima današnje situacije pruža AMD-u zanimljiv oblik ugovorne poluge. Ako se Intel nađe za stolom za pregovore o potencijalnoj prodaji, pozicija AMD-a u okviru ovog ugovora mogla bi da se pojavi kao suptilan, ali značajan pregovarački adut.

U svojoj suštini, ugovor o licenciranju navodi specifična prava, odgovornosti i tehničke standarde kojih obe strane moraju da se pridržavaju. Ako bi promena vlasništva u Intelu ugrozila uslove ovog sporazuma, AMD bi mogao da tvrdi da novi vlasnici moraju da poštuju postojeće ugovorne obaveze. Ovo bi moglo da bude posebno relevantno ako se akvizicija posmatra kao katalizator za ponovno pregovaranje ili, još gore, podrivanje ravnoteže koja je dugo osiguravala konkurentno tržište. U takvom scenariju, AMD-ova poluga ne bi dolazila sa snagom direktnog prava na veto (ugovor o licenciranju ne daje potpuni mehanizam blokiranja) već kroz mogućnost da se insistira na tome da bilo kakva promena u Intelovoj korporativnoj strukturi ne sme da poremeti temeljne sporazume koji su oblikovali industriju.

Uticaj AMD-a u ovoj hipotetičkoj situaciji proteže se i u pravnu oblast. Ukoliko Intel bude prodat pod uslovima koji prete da naruše uslove ugovora o licenciranju, AMD bi potencijalno mogao da se pozove na klauzule koje predviđaju pravnu zaštitu. Ovo može da uključuje arbitražu ili čak parnicu, posebno ako se smatra da dogovor menja ravnotežu konkurencije na način koji podriva dogovorene tehničke i operativne standarde. Osim direktne pravne radnje, zabrinutost AMD-a bi takođe mogla da odjekne kod regulatornih organa. U današnjoj klimi stroge antimonopolske kontrole, svaka akvizicija koja rizikuje da poremeti dugotrajne konkurentske norme će verovatno privući pažnju. Regulatori, koji imaju zadatak da očuvaju tržišnu pravednost, mogli bi da budu ubeđeni da nametnu uslove za prodaju, one koji su u skladu sa interesima AMD-a i obezbeđuju da ugovor o licenciranju ostane netaknut.

Važno je uzeti u obzir i šire tržišne implikacije. AMD-ov uticaj nije samo pitanje pravne ili ugovorne strategije, već i odraz snažne pozicije ove kompanije na tržištu. Ističući potencijalne rizike za konkurentski ekosistem, AMD jača svoju ulogu „čuvara konkurentnosti i tržišne stabilnosti”. U tom narativu, AMD nema želju da blokira akviziciju zbog sebe. Umesto toga, kompanija se pozicionira kao ključni akter u industriji u kojoj je ravnoteža presudna za tekuće i buduće inovacije. Ako bi Intelova prodaja dovela do smanjenja konkurentnosti, to bi na kraju moglo naštetiti čitavom sektoru, pa i AMD-u. U AMD-ovom saopštenju bi se našlo nešto poput „osiguravanje da svaka prodaja očuva integritet postojećih sporazuma i tržišnih struktura postaje strateški imperativ u ovako ozbiljnom društvenom, ekonomskom i političkom trenutku.”.

Priznaću, ideja da bi AMD mogao da utiče na prodaju kompanije Intel kroz sočivo njihovog ugovora o licenciranju je, koliko provokativan misaoni eksperiment, toliko i komentar na dinamiku čitave industrije. Duboki ugovorni odnosi mogu da posluže i kao štit i mač u korporativnoj strategiji. Iako AMD možda nema jednostrano ovlašćenje da direktno blokira prodaju, potencijal da sprovede ugovorne obaveze, traži pravne lekove i angažuje regulatorni nadzor, predstavlja višestruki pristup zaštiti svojih interesa. Ova dinamika je simbol šireg trenda u tehnološkim industrijama, gde su pravni i ugovorni okviri sve više isprepleteni sa konkurentskom strategijom.

Kako situacija nastavlja da se razvija, kao posmatrači ćemo nesumnjivo pažljivo pratiti kako će se ova dinamika odigrati u stvarnim scenarijima, gde svaka klauzula i obaveza mogu da oblikuju budućnost konkurencije.