Dragan KOSOVAC

1. mart 2024.

Davne 1959. godine, slavni Robert A. Hajnlajn objavio je naučno-fantastični roman „Starship Troopers”, filozofsku reakciju na tadašnju nuklearnu napetost između SAD i SSSR-a, a koja je i dalje predmet rasprava o tome da li propagira ili kritikuje militarizam. Nepune četiri decenije kasnije, genijalni režiser Pol Verhoven iskoristio je ovu knjigu kao osnovu za stvaranje istoimenog filma, koji je istovremeno satiristička kritika đingoizma, militarizma i fašizma, ali i vrhunski zabavan akcioni film. Početne negativne reakcije zamenio je status kultnog hita, a legije fanova vapile su za bilo kakvim proširenjem ove franšize i univerzuma. Filmski nastavci, avaj, nisu bili ni blizu Verhovenovog originala, a četiri igre koje su se pojavile tokom poslednjih četvrt veka kreću se od podnošljivog proseka do prosto loših. Zamislite, onda, naše oduševljenje kada se ispostavilo da su Helldiversi 2, jedan od surprise hitova sa početka ove godine, upravo onaj naslov koji su fanovi „Starship Troopersa” čekali svih ovih godina.

Pre nego što zaronimo u detaljisanje o samoj igri Helldivers 2, osvrnućemo se, na brzaka, na njegove tvorce, razvojni studio Arrowhead, koji je započeo svoju karijeru pre trinaest godina izometrijskom, čarobnjačkom akcijom Magicka. Ta igra, na prvi pogled, nema mnogo dodirnih tačaka sa HD2, ali u njoj su već mogli da se vide elementi koji ovo aktuelno ostvarenje čine tako zabavnim i zaraznim. Magicka je mogla da se igra solo, ali je pravi „vetar u krila” dobijala tek u multiplayeru, pre svega zahvaljujući konceptu „prijateljske vatre”, odnosno ludih situacija usled činjenice da ako tokom borbe neprestano ne obraćate pažnju na to šta radite i u kom pravcu lete vaše magije, lako može da se desi da budete razlog zašto su vaši saveznici otišli put večnih lovišta.

U leto 2015. godine, Arrowhead je pred publiku izneo prve Helldiverse (SK 1/2016, i.sk.rs/22946), takođe sa izometrijskim pogledom na 3D timsku akciju i urnebesnim posledicama friendly firea, ali sada glavni junaci više nisu bili šareni čarobnjaci, nego high-tech ratnici u distopijskoj budućnosti u kojoj su se stanovnici Super-Zemlje proširili po svemiru, ali su naišli na kosmičke pretnje, kao što su insektoidni Terminidi i robotski Automatoni. U skladu sa željama autoritarnih kvazidemokratskih vlasti, kreće medijska kampanja za vrbovanje naivč... pardon, junaka, koji će u malim kapsulama iz orbite da ateriraju na opasne planete u nadi da će uspeti da obave zadate ciljeve i izvuku živu glavu.

Ovogodišnji nastavak, Helldivers 2, po pitanju narativnog okvira bezmalo je identičan prethodniku, samo se odvija stotinak godina kasnije. Bube ponovo napadaju, a vi, pod utiskom komično prozirnih propagandnih spotova rešavate da se pridružite Paklenim skakačima. Glavna razlika je, zapravo, vizuelno-mehaničke prirode, jer izvođenje više nije izometrijski twin-stick, nego prelepo detaljan 3D, taktički TPS. Nakon ekspresne obuke da postanete Helldiver (simpatičan in-game tutorijal), trenutno vas šalju na front, a tamo vas na komandnom mostu vlastitog broda čeka izbor planete u čijem „čišćenju” ćete sudelovati, kao i nekoliko misija kojima ćete da započnete svoj uspon kroz redove odreda Super-Zemlje. Taj uspon podrazumeva otključavanje dva battlepassa, jedan isključivo igranjem, drugi kroz in-game prodavnicu, pa ko kako voli.

Ukoliko, rukovođeni starim navikama, pokušate da igrate Helldivers 2 solo, nećete se provesti najlepše. Tačnije, igra bez saboraca je moguća, ali i mukotrpna, pa ćete u takvom gameplayu uživati samo ako imate mazohističke tendencije i volite da je igra znatno teža od proseka. Neprijatelja ima mnogo, vaša vatrena moć i kretanje su relativno limitirani, a ni municija nije nepresušna kao što zna da bude slučaj u nekim pucačinama. Zapravo, vrlo brzo ćete morati da se odviknete od „refleksa” da ne skidate prst sa okidača kada prelazite sa mete na metu ili, još bitnije, da svaki čas menjate okvir, jer tom akcijom gubite sve neispaljene metke. Sem toga, ako potpuno ispraznite okvir, reload će trajati duže, a ovo je igra u kojoj sekunde i te kako znače. Zbog toga ćete želeti da sve vreme znate koliko metaka imate u oružju (a nemate drečavi numerički displej kao u „Aliensima”). Takođe, ova situacija vam aktivno suzbija tendenciju da neprestano koristite jedno, omiljeno oružje, već „uliva život” i ostalim komadima u vašem arsenalu. Detalj kao što je primoravanje igrača da obraćaju pažnju na stanje municije može da deluje kao sitnica ili srećna okolnost, ali je, zapravo, samo jedna u nizu izrazito promišljenih odluka autora ove igre koji su majstorski satkali njen gameplay. Slična stvar je i sa senzorskom mini-mapom, koja pokazuje gde se u neposrednoj blizini nalaze protivnici: dok je aktivna, oružje je spušteno i ne možete da radite na smanjenju broja nadirućih neprijatelja. Taj detalj vas motiviše da mnogo više pazite o svom okruženju, tako da svaki trenutak kada možete da pogledate u mapu bude pažljivo izabran.

Kretanje i nišanjenje takođe su u skladu sa okvirnom pričom igre. Vi niste nadljudsko biće koje leti po mapi i uvek pogađa tačno u centar, nego šmokljan iz budućnosti koga su na foru uglavili u borbeni oklop i bacili međ’ bube i robote. Nema skakutanja i dodgeovanja (mada možete da se bacite na zemlju), snežni smetovi vas usporavaju i solidan broj prepreka ne možete da preskočite, nego morate da ih zaobiđete. Eksplozije i protivnički napadi i te kako utiču na preciznost (negativno), dok se ona podiže ako čučite ili ležite. Na kraju, tu su „strategeme”, odnosno pozivi posadi vašeg broda da iz orbite pošalju specifične pakete čiji „payload” će vam pomoći u određenim situacijama. Ukupno ih je skoro 50 i dele se u šest kategorija, u zavisnosti od toga koje odeljenje vašeg broda vam ga šalje. Tu su paketi sa specijalnim, teškim oružjem, kao i dodatnom municijom i granatama, zatim defanzivne strukture, (pasivni zakloni, minsko polje, automatizovane turele) pa razni robotizovani pomoćnici, kao i širok asortiman udara iz orbitalnog oruđa. Svaka strategema aktivira se specijalnom kombinacijom ’WASD’ tastera, poput kôdova za klasične konzole. Vremenom ćete se navići da izvodite ove kombinacije skoro automatizovano, ali na početku igre i u kritičnim situacijama greška u nizu od šest do devet strelica nimalo ne pomaže vašem raspoloženju (niti šansi da preživite).

Zbog svega navedenog, Helldivers 2 se idealno igra u grupi od četvoro ljudi koji se zajedno kreću po mapi, štite jedni druge i koordinišu svoje zamisli i delovanja, a kada misije postanu baš ozbiljne, koriste i opremu i strategeme. Naravno, u žaru bitke nije najjednostavnije paziti na sve detalje koje smo do sada pomenuli, kao i na najbitniju stvar u igri, dobru, staru „prijateljsku vatru”. Umesto da diskutujemo o tome da li ijedan metak ili granata koji vas povređuju mogu da se okarakterišu kao „prijateljski”, skrenućemo pažnju na činjenicu da je upravo ta doza neočekivane i haotične opasnosti ono što Helldiversima 2 daje taj dodatni stepen šarma, adrenalina i opšte zabave koji su ovu igru učinili tako popularnom u tako kratkom periodu, čak i pored niza tehničkih problema.

Ako ste, kao većina čitalaca, prvo bacili pogled na ocenu, pa tek onda krenuli da čitate ovu recenziju, do sada vam verovatno nije jasno kako igru toliko hvalimo, a da ocena nije viša. Razlog za naše negodovanje (a i frustraciju stotina hiljada igrača širom sveta) leži u problemima sa serverima. Da, Helldivers 2 je live service naslov, a Sonyjevci su, u 2024. godini, još jedna kompanija koju je „iznenadio uspeh igre”, odnosno nisu platili dovoljno serverskih kapaciteta da isprate potražnju za igrom. Nakon nasumičnog kickovanja ljudi sa servera, kao i sprečavanja ulaska u grupne partije (beskonačni matchmaking), otkriveno je da serveri nisu u stanju da podnesu više od 250 hiljada igrača u multiplayer partijama. Reakcija razvojnog tima i izdavača bila je solidna i za nedelju dana, putem jednog velikog i nekoliko manjih patcheva, kao i dokupljivaja serverske snage, stanje je dovedeno u okvire podnošljivog (limit je podignut na 450 hiljada), ali igra i dalje ima povremenih problema (disconnect nakon više od 20 minuta u misiji bez ikakvih nagrada ekstremno frustrira).

Helldivers 2 je prelepi pokazatelj da je ljudima najbitniji kvalitetan gameplay i da će rado istrpeti tehničke dečje bolesti nekog naslova ako je suština igre zabavna. HD2 košta „samo” 40 evra, što je predivno u poređenju sa različitim komadima našminkanog i izvikanog đubreta koje nosi cenu od 60 ili 70. Ako ste fan timskih pucačina, a pogotovo „Starship Troopersa”, ova igra se ne propušta.

PRETHODNI TEKST Palworld

SLEDEĆI TEKST Tekken 8