Miodrag ROBOVIĆ

1. februar 2023.

Ne, nije reč o precenjenoj formi poezije, već o operativnom sistemu koji je naslednik starog BeOS-a. Da podsetimo, BeOS je sistem koji je devedesetih pokušavao da parira enormnom uspehu Windowsa i macOS-a. Naravno, kao što je to i danas slučaj sa Linuxom, bez podrške korporacija i kapitala, BeOS nije ostvario svoj cilj. Haiku je, gledano bar sa tehničke strane, dosta ozbiljniji projekat. Namenjen je (za sad) isključivo upotrebi u desktop okruženju, a ciljna grupa su programeri (sadrži posebne, objektno-orijentisane API-je i biblioteke, ukoliko razvijate u C++).

Haiku ne može da se uporedi sa Linuxom - on je stvar za sebe. Sadrži poseban kernel, koji je najčešće razvijana stavka ovog sistema. Kernel je pisan tako da za svaki zadatak koristi svaki thread procesora, što, prema mišljenju programera koji stoje iza projekta, daje maksimalnu optimizaciju i efikasnost. Svaki zahtev jednako je podeljen na raspoložive threadove, a to ima čudnu posledicu. Naime, na virtuelnoj mašini koja je služila za testiranje, a koja je raspolagala sa dva jezgra i dva threada, prosečna iskorišćenost procesora bila je oko 55 procenata, a često je išla i do sto procenata. No, nikada se nije osetio zastoj u radu, što ide u prilog tvrdnji programera.

Iako je u Beta fazi već četiri godine (u Alfa od 2001.), mnogi postupci razvojnog tima su zdravorazumski, što u FOSS sferi često nije slučaj. Tako, ne pokušavajući da pronađu rupu na saksiji, većina coreutils programa preuzeta je iz GNU arsenala, dok su neki prepravljeni da bi bili optimizovaniji za Haiku sistem. Naravno, svi programi i shell skripte su POSIX standarda. Treba podvući i to da je Haiku, skoro u potpunosti, pisan programskim jezikom C++. Dok će se neko već naći uvređen ovom odlukom, važno je podsetiti da ovaj jezik postoji dovoljno dugo, tako da je dobro optimizovan, kao i da se i drugi operativni sistemi pišu u njemu.

Pri testiranju C++ programa na Haiku i na Linuxu, koji su pisani u jeziku C, naravno, postojala je razlika. Ali, ona će se odraziti ukoliko bi taj program iznova pokretali hiljadama puta automatski. Pa, opet, te razlike bile bi u sekundama, što za desktop operativni sistem nikako nije od suštinske važnosti. Što se tiče dokumentacije, zvaničan sajt pruža sve, u vrlo preglednoj formi, tako da nećete biti ostavljeni na cedilu, čak i sa ovako opskurnim sistemom.

Instalacija i zahtevi

Sistemski zahtevi su minimalni, čak i u poređenju sa minimalno zahtevnim Linuxima. Za pokretanje je potrebno svega 384 megabajta radne memorije, ali se za optimalan rad, ipak, preporučuje dva gigabajta. Što se tiče procesora, dovoljan je neki od modela Intel Pentium II ili AMD Athlon generacije. Za instalaciju najosnovnijih komponenata sistema, na hard-disku potrebno je obezbediti tri gigabajta prostora, dok je preporuka da to bude 16 gigabajta.

Proces instalacije vrlo je jednostavan. Prvo birate jezik, pa onda da li želite da instalirate ili da probate Haiku kao „živi” operativni sistem. Nakon što ste odabrali prvu opciju, sledi ekran gde birate disk na koji želite da instalirate sistem. Particije morate da podesite ručno, ali to ovde nije nikakav bauk. Program za particionisanje diska podseća na Gparted, tako da je rad intuitivan. Ako i pored toga naletite na probleme, na zvaničnom sajtu postoji „korak po korak” objašnjenje, sa ilustracijama i opisima. Uputstvo je vrlo koncizno, nimalo nalik na ArchWiki. Bitno je da kreirate samo jednu particiju u formatu Be File System (BFS), koji vam je ponuđen u padajućem meniju Partition.

Što se bootloadera tiče, ne morate da kreirate novu boot particiju ako je već imate, jer je Haiku kompatibilan sa GRUB-om. Ako je nemate, Haiku particija će samu sebe učiniti bootabilnom i rešiti sve probleme. To je sve, sledi overavanje tastera install i proces koji, verovali ili ne, za punu instalaciju sistema traje tek oko tri minuta.

Interfejs

Prilikom pokretanja Haikua, neće vas zapanjiti samo brzima bootovanja od svega petnaestak sekundi (na prosečnom NVMe SSD-u). Čim ugledate početni ekran, pomislićete da ste unutar Windowsa 95 ili 98, ali u safe modeu. Monohromatske ikonice, jednobojna plava pozadina i beli meni u gornjem desnom ćošku, prvi će vas zbuniti.

Čim pokrenete neki program, window manager će produbiti zbunjenost, jer ima dva režima, ali nikako intuitivna za neupućene i nove korisnike. Prvi je stacking, i on će otvarati prozor preko prozora, u full screen režimu (zapravo je floating kategorije, dakle, „normalan” režim), a drugi je tilling, poput dwma ili i3. No, ni ovo nije u potpunosti tilling sistem prozora, jer svaki možete da pomerate nezavisno od matrice. Više je u pitanju automatsko postavljanje prozora po ćoškovima ekrana. Jedna od zanimljivosti je i da Haiku nema nikakav šablon za postavljanje ikonica na desktopu ili unutar file managera. Možete da ih ređate bilo kako, u bilo kom obliku - one se nikad neće „same” pomeriti. Jedina granica je broj piksela korišćenog displeja.

Pomenuti meni je Haikuova vrsta taskbara. Pokazuje male grafikone upotrebe procesora i radne memorije, kao i ikonice internet konekcije i zvuka, a, naravno, i vreme. Sve ikonice su interaktivne, pa se klikom na njih otvara odgovarajući program za dalje upravljanje. Na ovo se brzo privikne, jer je, u suštini, u pitanju taskbar, samo drugačijeg izgleda.

Ispod njega, nalazi se taster Tracker, a to je Haikuova verzija Task Managera. Redom, vertikalno naniže, ređaće se ikonice otvorenih prozora, a upravljanje njima ne odudara od ostalih taskbarova.

Ono što će vam zatrebati je sam vrh taskbara, na kom se nalazi logotip pera. Klikom na njega poziva se sistemski meni sa svim funkcijama za podešavanje sistema (koje nisu tako brojne kao na Linux distribucijama), a na kraju i aplikacije, direktorijumi... Vrlo sličan meni dobija se desnim klikom miša bilo gde na slobodan prostor desktopa, samo što će prečice i njihov redosled biti izmenjeni. Verovatno najkorišćenije kategorije oba menija biće Applications i Preferences. Generalno, interfejs je stvaran „od nule”, veoma je originalan, a toliko je oldschool da će pogoditi one prave tehno-nostalgičare.

Softverska podrška

Ko je i dalje ostao zainteresovan, uputiće pitanje „Ima li sve što mi treba od programa?”. Odgovor je krajnje zbunjujuć. I ima i nema! Uzimajući u obzir prosečnog korisnika desktop kompjutera, Haiku nije zadivljujuće opremljen softverom. „Ispod haube”, raspolaže HPKG paketima i pruža kompatibilnost sa starim BeOS paketima. Većina najzastupljenijih drajvera funkcionisaće normalno, mada problemi mogu da se dese sa nekim uređajima, uglavnom Wi-Fi „antenama”, štampačima, gamepadovima i tome slično. Što je i očekivano, jer je uređaja mnogo, a razvojni tim je mali, i pritom se čvrsto drži svoje C++ filozofije (mada su neki bitni drajveri portovani sa Linuxa).

Privlačnost ovog sistema dodatno opada kada je u pitanju optimizacija potrošnje baterije na laptopima. Testirajući ga dve nedelje i na „pravom hardveru” (ne samo unutar virtuelne mašine) i isprobavajući razne programe sa Linuxa, kompajlirane na Haikuu, sistem nije ostavio dobar utisak. Procesor će uvek „vući” maksimalno struje, delom zbog arhitekture kernela o kojoj smo govorili, ali delom i zbog nedostatka optimizacije za rad „na bateriji”. Stavljanje laptopa u režim Sleep uvek je rezultovalo restartom sistema nakon „buđenja”, jer se interfejs ne bi pojavio, a tastatura i miš nisu reagovali.

Kada govorimo o aplikacijama, ni tu stvar nije jasna. S jedne strane, na raspolaganju je softverski centar, koji je razumljiv i sve instalirate jednim klikom. Postoji dosta programa koji su dostupni i na ostalim Linux distribucijama. Taj doprinos dali su Xorg, Wayland, GTK, Plasma i ostali veliki timovi iza bitnih projekata, portujući svoje programe na Haiku OS. Zbog toga, na raspolaganju je LibreOffice (koji se na slabijem hardveru pokreće brže nego pod Linuxom), GIMP, Krita, razni tekstualni-editori i PDF čitači... Isti je slučaj i sa aplikacijama za multimediju, zahvaljujući dobrim, i brojnim, audio/video kodecima (BeOS je bio izvrstan baš za multimediju). Dosta programa iz klase instalirano je po defaultu, u formi Haikuovih verzija. Svaki od njih radi dobro ono čemu je namenjen, bez značajnije prisutnosti dodatnih funkcija (ali i bagova).

Primetili ste da nismo pomenuli internet browsere. Haiku ima svoj pandan, koji je brz kao munja, ali brzo ćete iscrpeti sve njegove mogućnosti. Recimo, YouTube neće raditi, kao ni sve što koristi nove Googleove API-je, a to je zaista puno sajtova. Razlog tome je što se koristi stari WebKit engine, koji dugo nije u upotrebi. Naravno, postoji još nekoliko internet browsera, pa i GNOME Web, koji je, zapravo, Firefox, ali on svaki put izbacuje nepoznate greške pri instalaciji, a ostali su zasnovani na istom engineu kao i podrazumevani internet browser.

Zaključak je da je sve tu, ali da, ipak, nije tu. Ako jeste, onda malo drugačije radi. Zato, budite spremni da načinite velike ustupke i izmenite navike ako vas ovaj sistem privlači.

Još jedna posebnost

Na sve navedeno stiže i poseban fajl-sistem. BFS (ili BeFS na Linuxu) je 64-bitni journaling sistem, koji vuče korene iz 1996. godine. Vrlo je sličan drugim journaling fajl-sistemima po svojim mogućnostima, ali je nešto drugačiji ako ste navikli na Linux. Recimo /desktop je zamena za /, pa i /usr, /lib i slične foldere koji sadrže programe i biblioteke. Takođe, tu se nalaze i /home, /system i /applications. BeFS svakako zaslužuje poseban tekst, ali sve u svemu, biće vam potrebno privikavanje.

• • •

Opravdano je pitanje kome je ovaj sistem namenjen. Svakako ne prosečnim desktop korisnicima, ali ni tvorcima multimedijalnog sadržaja, a posebno ne serverima. Uz svu radost za još jedan FOSS operativni sistem koji se razvija aktivno, Haiku OS je poslastica samo za top 1% od top 1% zaljubljenika u ovakvu vrstu tehnologije.