Miodrag ROBOVIĆ

1. maj 2022.

U korenu Unixa (Linux je nastao upravo od njega) leži filozofija da jedan program treba da obavlja samo jednu stvar, ali da to radi perfektno. Ta filozofija u praksi je funkcionisala dosta dugo, ali sa širenjem Linuxa među prosečnim korisnicima kompjutera pojavio se problem - zavisni paketi (dependencies). Tačnije, upravljanje njima i otkrivanje/popravljanje grešaka koje oni prouzrokuju.

Naime, pošto novi programi koje instalirate najverovatnije prate tu filozofiju jednostavnosti, oni zavise od mnogih drugih programa. Primera radi, program mpv, koji služi samo da dekodira i „pusti” video, biće zavisan od 74 druga mala programa, a neki od njih su alsa - program za upravljanje zvukom, ffmpeg - dekodiranje video-kodeka, wayland - displej menadžer, ali tu spadaju i mnoge druge sistemske biblioteke. Ukoliko neki od zavisnih paketa pređe na novu verziju, napravi bag u svom kôdu ili, jednostavno, programeri prestanu da ga razvijaju, vaš program neće raditi. Dodajte ovome i savete sa interneta koji vas odmah upućuju na terminal i dešifrovanje desetina linija jezivog teksta i među novim korisnicima dobijate jako nepopularan model upravljanja programima.

Kao rešenje, na scenu stupaju „kontejneri”. Verzije programa koje u sebi sadrže sve zavisne pakete, a ne postoji šansa da samo jedan otkaže ili se izgubi, pa čak ni da ga vi ručno obrišete. Dakle, novi korisnici mogu da odlože antidepresive, USB sa instalacijom Windowsa i slično, jer je upravljanje ovim programima i više nego pouzdano i lako.

Kao i sve na Linuxu, „kontejneri” dolaze u više formata - Snap, AppImage i Flatpak. Flatpak je najpopularniji, a za ideju je zaslužna kompanija RedHat. Teoretski, svaka distribucija Linuxa podržava Flatpak (za razliku od Snapa, koji zahteva specifične delove sistema koje nemaju sve distribucije), a na desetinama je već instaliran i spreman za rad. Većina popularnih distribucija koristiće Flatpak kao osnovni model instalacije novih programa iz app storea. Tu spadaju Ubuntu, Fedora, ElementaryOS, Manjaro, Linux Mint i tako dalje. Ukoliko u app storeu ipak ne nađete šta vam je potrebno, tu je veliki FlatHub. Sajt koji ima nepreglednu biblioteku Flatpak programa koji zahtevaju samo jedan klik za instalaciju. Bez skidanja sumnjivih EXE fajlova sa nasumičnih veb-sajtova i mučenja sa administratorskim privilegijama. Čak i da Flatpak sadrži nekakav štetan kôd, sve radi u sklopu „kontejnera”. Dakle, šanse da se sistem „zarazi” su zanemarljive. Kada bi se to i desilo, jednostavno prijavite problem i open source zajednica će to rešiti mnogo brže nego što je to slučaj sa programima sa vlasničkim izvornim kôdom.

Za one koji se ne plaše terminala, osnovno korišćenje Flatpaka obavlja se se kroz dva do tri koraka. Prvi korak čak nije obavezan, jer većina distribucija sadrži Flatpak arhive po defaultu, ali ako je potrebno, unesite: flatpak remote-add naziv_arhive veb_adresa. Naziv_arhive je naziv koje sami određujete da biste lakše zapamtili arhivu, nije nikakav formalni naziv. Sledi instalacija: flatpak install naziv_programa. Ukoliko niste sigurni kako glasi tačan naziv, pretražite ga uz pomoć flatpak search naziv_programa. To je sve, program je instaliran u svega dva koraka i to na „teži” način. Za terminal gurue, komanda flatpak run naziv_programa pokreće program. Pokretanje iz terminala daće vam neke korisne informacije ukoliko se pojavi neki problem ili ako želite da vidite šta se sve dešava u pozadini Flatpak programa.

Postoje brojne dodatne komande u sklopu Flatpaka. Za kompletno uputstvo, pokrenite man flatpak. Ako vas zanima šta ste sve instalirali, pokrenite komandu flatpak list da biste dobili listu svih Flatpak programa uz datum instaliranja, tačan naziv i tako dalje. Za update svih Flatpakova, jednostavno pokrenite flatpak update, a ako ipak želite samo jedan update, onda dodajte naziv programa na kraju komande - flatpak update firefox, na primer. Kada je potrebno ukloniti neki program, tu je komanda flatpak uninstall naziv_programa. Ako vam zatreba iscrpna lista informacija o datumu instalacije, datumu pristupanja, korisnika koji koriste program, dozvola i još dosta toga, komanda je flatpak info naziv_programa.

Problem koji može da se izdvoji je taj što tako velika kompanija, kao što je RedHat, stoji iza projekta Flatpak. Naravno, sve je u sklopu projekta FOSS (free and open source), ali glavni upravljač je kompanija koja vredi desetine milijardi dolara. Znamo da je kompanijama jedini cilj profit, a mali razvojni timovi teško da mogu da pruže takav kvalitet, ukoliko bi pokrenuli svoju verziju Flatpaka. No, prosečni korisnici ovo, uglavnom, ne vide kao problem i tematika je više rezervisana za hardcore advokate besplatnog softvera.

Na kraju krajeva, FOSS programi ne mogu u potpunosti da se „pretvore” u vlasničke. Ako je izvorni kôd jednom pušten u javnost, tu ostaje zauvek. Posebno među ljubiteljima Linuxa. Flatpak je i dalje najlakši i najpouzdaniji način da novi korisnici imaju bezbolno iskustvo upravljanja svojim sistemom.