Nikola STOJIĆ

1. novembar 2021.

Potreba za decentralizacijom postavljena je kao pitanje koje intrigira i sa kojim se susrećemo, deluje mistično, a, zapravo, pre nekog vremena smo od nje pošli, da bismo se ka njoj opet vratili. Pre nekoliko nedelja, usled problema sa BGP propagacijom, došlo je do problema u pogledu funkcionisanja Facebooka i svih povezanih servisa i aplikacija, kao što su Instagram, WhatsApp, Occulus i drugi. Više od šest sati čitav svet je bio uskraćen za korišćenje ovih aplikacija zbog nastalih tehničkih problema. Sličan slučaj dogodio se i sa nekoliko drugih sajtova nekoliko meseci ranije, kada je CDN (Content Delivery Network) server koji koriste pao, što je uslovilo i pad ogromnog broja sajtova koji deo svog sadržaja delegiraju zbog brzine. Oba ova slučaja pokazuju nam koliko je sve postalo centralizovano i da je dovoljno da dođe do najmanje greške i da ogroman broj servisa postane nedostupan za sve, što nas dalje onemogućava da obavljamo posao ili komunikaciju, s obzirom na to da su neki od tih servisa postali esencijalni u našem svakodnevnom životu.

Ono što je dovelo do centralizacije interneta jeste, sa jedne strane, nedostatak alternativa, odnosno, njihovo gašenje, a sa druge strane, monopol i infrastruktura koja upravlja svim sistemima. Prosečan internet forum sa kraja 2000-ih i 2010-ih, u zavisnosti od broja korisnika, koristio je određen broj resursa i skaliranje kao takvo je bilo lako, jer se znalo da bi put išao od shared hosting-a, VPS-a, pa do dedicated hostinga, kako bi se omogućilo dovoljno resursa za nesmetano korišćenje. Naravno, bilo bi iluzorno pomisliti da je sve funkcionisalo bez ikakvog štucanja i da nije dolazilo do problema, ali je makar bilo lako preći na drugi forum ili koristiti druge usluge i servise dok se problem ne reši. Sve je bilo portabilnije i lako za prenos, iako je funkcionisanje bilo na rudimentarnom nivou. Mnoge napredne tehnike u pogledu hostinga koje danas postoje, a koje, na primer, omogućavaju da brzina sajta bude ista, bez obzira na to sa koje se lokacije pristupa, kao što je već pomenuti CDN, zatim load balancing i druge, unele su dobra rešenja, ali sve više vode ka dodatnoj zavisnosti. Sa druge strane, svaka kompanija želi da kontroliše što veće parče kolača, odnosno, tržišta i da bude omniprisutna u svakoj sferi života korisnika koja može da se monetizuje.

Problem sa kojim se suočavamo na prvom mestu jeste nedostatak prave konkurencije koja bi odgovorila na probleme koji danas postoje, gde kroz primer društvenih mreža vidimo koliko nije jednostavno ponuditi alternativu. Pre svega, osnovni problem leži u tome što da bi bilo koja alternativa postojala, ona mora da se suoči sa postojećim igračima na tržištu, pogotovo ako prati isti biznis model. Suštinski, takva alternativa je atipična opcija, ali svakako nije ništa drugačija u odnosu na ono što već postoji. Tokom godina, bilo je pokušaja da se naprave decentralizovane socijalne mreže, kao što je Diaspora, koja je ostala ništa drugo nego projekat entuzijasta. Sama ideja o federaciji mreža koje su povezane i gde svako ima kontrolu nad svojim podacima, jer je sistem napravljen tako da je decentralizovan, predstavljala je inovaciju i iskorak u onome što je do tada postojalo kod Facebooka i Twittera. Mastodon, koji je napravljen kao alternativa Twitteru, za sada uspešno primenjuje model decentralizacije, tako da svaki hub pripada federaciji. Ono što je karakteristično jeste to što ne postoji jedan jedini server i da svako može da komunicira i sa korisnicima na različitim serverima (instancama), te kroz više decentralizovanih instanci svako može da pristupi samoj mreži i različitim instancama. Tehnički gledano, ako jedna instanca padne, ostale su dostupne, te ukoliko nije vezana nekom posebnom tematikom, korisnik može da nastavi da koristi mrežu bez problema. Ovakav pristup danas dodatno je ojačan sa postojanjem blockhaina kod novih platformi. Iako je blockchain srž funkcionisanja BitCoina, ovaj protokol omogućava bezbedniju komunikaciju, nezavisnu i, pre svega, lično kontrolisanu kroz izbegavanje posrednika. Cilj ovakvih projekata upravo je kako da zaštiti privatnosti, tako i da ponudi realne alternative za korisnika. Ipak, ono što je najbitnije jeste vođenje dobre marketinške kampanje i dolaženje do aktivnih korisnika, kako bi se ideja raširila.

U slučaju WhatsAppa i Instagrama, ono što ih trenutno drži na tronu jeste njihova raširenost na svakom mogućem mobilnom telefonu i ljudske navike. WhatsApp je kod mnogih zamenio nekadašnji BlackBerry Messenger i samim tim stekao ogroman broj korisnika, koji su aplikacije poput navedene koristili da razmene pozive i poruke, štedeći ogromnu količinu novca. No, sa integracijom u Facebook, WhatsApp je postao nestabilan kada je premešten na Facebookovu infrastrukturu, a sa druge strane, brojni problemi koji su pratili Facebook u pogledu privatnosti preselili su se i na WhatsApp, uključujući i celu zbrku oko enkripcije. U pogledu Instagrama, njegovo postojanje karakteriše eksploatacija tržišta narcizma kroz pružanje digitalnog prozora u svet drugih - influensera, poznatih i običnog sveta. Kako se kompanija konsolidovala, tako je i sve počelo da biva međusobno integrisano. Kada je Facebook kupio Oculus Rift, teško je bilo zamisliti da nećete moći da igrate vašu VR igru, jer je sistem postao integrisan sa drugim aplikacijama.

Monopol je, jednostavno govoreći, loša opcija, jer sa jačanjem monopola dolazi do stvaranja giganata, koji će inovaciju drugih ugasiti bilo zahvaljujući svojim masivnim resursima ili kupovinom konkurencije. U ovakvim situacijama korisnici postaju taoci, jer se sve može promeniti u jednom trenutku, preko noći, a da niko nije ni svestan šta se desilo. Bitno je shvatiti da nijedan od sajtova nije večan, odnosno, kompanija iza samog sajta/aplikacije, što najbolje pokazuje primer MySpace-a, koji je od nekadašnjeg giganta prvog prijatelja Toma, sa pojavom Facebooka, praktično, nestao. Kada ne postoji konkurencija, ne postoji ni bolja ponuda, tako da je stvar izbora i na korisniku da odluči hoće li ili ne da koristi datu aplikaciju.

Sama infrastruktura se u odnosu na pre, takođe, promenila. I dok je pohvalno da postoje opcije koje omogućavaju rad sistema zasnovanih na blockchainu, ogroman broj platformi koristi razne servise, od kojih su, praktično, postali zavisni. Bilo da je reč o Amazon Web Services ili Azure, jednom kada se sistem primarno razvija za ovu infrastrukturu, korisnik postaje zarobljen, a svaka tranzicija sve teža i teža. Činjenica je da su mnogi servisi koji nude, poput hostinga slika i drugog sadržaja, okej, ali da je isto tako sve moguće kada jednom sve postane previše integrisano. Primer toga mogli smo da vidimo u pogledu cenzure nakon dešavanja u Americi, gde je usled centralizacije poprilično lako bilo da se ugase čitave platforme koje predstavljaju konkurenciju postojećim.

Dokle ide centralizacija internet usluga pokazuje nam i primer naših mobilnih telefona. Bez Googleovih servisa praktično je bilo koji telefon teško upotrebljiv, sem za osnovne funkcije. Osnova leži u tome što bilo koji Android telefon zavisi od Googleovih servisa, te ukoliko oni nedostaju, dobar deo funkcionalnosti, od updatea aplikacija, čuvanja progresa igara, backupa ne funkcioniše ukoliko dolaze sa ovom komponentom. Ne treba dalje poći od Huaweia da bi se videlo kakav je uticaj centralizacije. Iako je, načelno, Android softver otvorenog kôda, napravljen je tako da bez određenih komponenata, a, pre svega, Google Services Frameworka, jednostavno, postaje nefunkcionalan i da zatim bilo ko od proizvođača dolazi u nemilost Googlea.

Na kraju svega, dolazimo do pitanja zašto je to sve potrebno? Altruizam bez davanja u bilo kom obliku druge strane, kao takav, ne postoji, a pogotovo kada je u pitanju izvor profita. Da je decentralizacija danas postala sve više buzzword, činjenica je, ali je to onaj buzz iza koga možemo stati. Decentralizacija i u samoj organizaciji društva jeste, pre svega, način da se brže dođe do potrebnih odluka o bitnim pitanjima bez čekanja odobrenja od centrale. Ako obrišemo sliku, želimo da budemo uvereni da je zaista obrisana i da ne bude dostupna na serverima neke kompanije. U današnjem svetu vreme je novac. Naravno, ne treba zanemariti i dostupnost i bezbednost, ali se uvek, pre svega, gleda isplativost. U svakom pogledu, sledeći lični interes, u ovom slučaju, na neki način gledamo i globalni. Ali, možda najbolji odgovor na ovo pitanje jeste kontrola sopstvenog života, bez dozvole nekog trećeg. Što naš narod voli da kaže: „Svako želi da bude svoj gazda”.