Miodrag KUZMANOVIĆ

1. oktobar 2021.

Nakon prilično duge potrage, pošlo mi je za rukom da pronađem igru koja je dosadnija, pretencioznija i gluplja nego Death Stranding. Ovaj impresivni ačivment poneo je Sable, indie hitić koji je diskretno isfoliran u svojim subliminalno-surealnim sombulažnjenjima, zamišljajući da otvara čakre individualne samospoznaje dok, u stvari, razvlači pitu ničega u beskraj. Objašnjenje sledi.

Neki ljudi nisu u stanju da kažu da je car go, najčešće iz straha da će ih neko optužiti za nešto. Kad neko u Holivudu snimi film o gej kaubojima, može biti siguran da će ga svi uniformno hvaliti, jer ako se Staljinu ne tapše dovoljno jako, Staljin može da te kenseluje. Kada mali, nezavisni studio napravi igru o putu samospoznaje na koji kreće mlada braon žena iz pustinjske kulture u nedefinisanoj budućnosti, možete očekivati horsko balavljenje progresivnih štrebera, koji su seks imali isključivo sa predmetima. Pretencioznost Sablea ogleda se u impliciranoj težnji da igrač prigrli supkulturne obrasce pustinjske civilizacije i da put mlade žene, nenasilno hodočašće kroz krajolik, doživi kao parareligiozni ritual pročišćenja. Možete da pretpostavite kako to utiče na nervoznog Srbina poput mene, koji je toleranciju video na filmu, a na teze o otvorenom umu voli da citira Isadora Akiosa, epistolara Blood Ravensa. An open mind is like a fortress, with its gates unbarred and unguarded.

Da ne filozofiram mnogo, Sable je Zelda bez nasilja, igra sa mnogo lutanja i penjanja, dosta refleksije i nimalo borbe i konflikta. Imam utisak da je namenjena ljudima koji vole da pecaju (i vraćaju ribu u vodu) i otvaraju pasijans. Ujedno je jedna od najlepših igara ove godine, što je paradoks koji se kao žvaka lepi na perje protivrečnosti. Vizuelni stil igre obilato pozajmljuje od pokojnog i neprevaziđenog Žana Žiroa aka Mebijusa. Nisam siguran da se stripski stil može kopirajtovati, ali ako može, Sable ekipa bi trebalo da plati masne tantijeme. Nažalost, koliko god lepa, igra pati od nekoliko amaterskih problema, pre svega, od užasne kamere koja potpuno kvari doživljaj kretanja, koji je zamišljen kao klizeća zen blagočestivost, a ispao je kao trzanje nervno obolelog. Tu je i potpuno iracionalna hardverska zahtevnost - igra koja bi po logici stvari trebalo da klizi na jačem Android telefonu, zapinje na PC-ju opremljenom GeForceom RTX 3080. Indie timovima se previše toleriše amaterizam i manjak tehničke ekspertize.

Poenta Sablea je lutanje pustinjom za komandama malog antigravitacionog skutera, otkrivanje naseobina, razgovor s ljudima i rešavanje questova. Sable nije RPG, jer u igri ne postoje statistike, a loot koji dobijate ili nalazite, sa izuzetkom delova za skuter, ne utiče ni na šta, osim na kozmetički izgled. Okruženje postistorijske pustinje, prepune ostataka svemirskih brodova i ruina civilizacije, potpuno je pošteđeno svih vrsta izazova, osim penjalačkih. Pentranje po ruševinama jedini je element igre koji zahteva neki trud, ali je zbog kamere i male stamine glavne junakinje izveden vrlo jadno i ekstremno frustrira. S obzirom na to da igra nema šta drugo da vam ponudi u sferi izazova, očekivano je da će vas bombardovati penjalačkim izazovima non-stop, što, nažalost, i jeste slučaj. Za narativ sam na početku rekao da je pretenciozan, ali njegov veći greh je naivnost, koja bi imala smisla da je ovo igra za decu, a ne za odrasle. Idilična pustinja po kojoj se opušteno jezdi, bez divljaka i zveri koje žele da se omaste vašim obrazima jednostavno ne pije vodu.

I to bi bilo to. Ovo je igra koju će mnogi na Zapadu hvaliti, ali čak i njima će u uglu svesti čukati detlić sumnje u sopstveni ukus. Oni, nažalost, nemaju „Svet kompjutera” da im lučom makroQzmom razveje maglu bulšita i naglasi da car Trojan ipak ima kozje uši.