Miodrag KUZMANOVIĆ

1. oktobar 2021.

Čak i nepopravljivi optimista uviđa da su hrabri rizici sve ređi modus operandi kod većine developera koji rade na AAA igrama. Kolika god da ste faca u ovoj industriji, ako zbog pogrešne procene investitoru izgubite 100 miliona dolara, završićete kao Iso Lero, srednje poznati kriminalac iz devedesetih koji je uzidan u temelj zgrade na Novom Beogradu. Jedan od bivših šefova u Soniju, Šon Lejden, nedavno je prognozirao da će cena razvoja igara za PlayStation 5 (čitaj, multiplatformskih AAA naslova) tokom sledećih nekoliko godina skočiti na prosečnih 200 miliona dolara. Ko će tada smeti da se kocka sa sudbinom, a da nije indie tim od tri talentovana siromaha koji nemaju šta da izgube?

Arkane (Dishonored, Prey...) jeste veliki developer koji se ne miri s ovim srceparajućim trendom. Njihov Deathloop je najređi svat u svetu igara - superinovativna, visokobudžetna stvar koja ne pravi kompromise da bi bila jasnija igračima sa nižim IQ-om. Na osnovu trejlera i najava mogli ste da zaključite da je u pitanju još jedan plemeniti shooter u stilu Bioshocka, ali kad zagnjurite glavu u ovu pitu i okusite fil ispod korice, postaće vam jasno da je stvar mnogo složenija. Ako ste igrali Mooncrash DLC za Prey i gledali slavni „Dan mrmota” sa Bilom Marijem, imaćete solidnu podlogu za uživljavanje u nesvakidašnje slasti Deathloopa.

Deathloop počinje na šljunkovitoj plaži punoj šuta, gde se naš junak budi u stanju totalne amnezije, nesvestan čak i svog imena. Intuicija, to jest, ono što Valve zove „environmental clues”, vodiće vas do podzemnog skloništa, koje ćete prepoznati kao svoje. U priču se tada uključuju još dva faktora - oblačići s motivacionim porukama koji simbolizuju fragmente vašeg sećanja koje izbija na površinu i glas devojke koja vas putem radio-veze antagonistički troluje, predviđajući vam ponovni poraz. Ponovni?

Korak po korak, fragment po fragment, uvredu po uvredu, uz malčice sopstvenog istraživanja koje će se sigurno završiti smrću od strane nekog maskiranog frika sa sačmarom, lagano ćete sklopiti slagalicu shit-situacije u kojoj ste se obreli. Nalazite se na ostrvu zvanom Blackreef, koje je zbog paranormalne anomalije postalo fokusna tačka za grupu bogataša u potrazi za besmrtnošću. Kolonija na Blackreefu podseća na Rapture koji je očišćen od ideologije, osim možda hedonizma puštenog s lanca i pored sedmoro bogatih sociopata, dom je velikom broju anonimnih (ne)srećnika koji misle da su osvojili džekpot. Besmrtnost. Ali, besmrtnost na Blackreefu ne podrazumeva prestanak starenja, već puko resetovanje prvog dana nakon puštanja u rad velikog katalizatora anomalije koji se vidi sa svake tačke na ostrvu. Svaki stanovnik bogataške utopije osuđen je da ga ponovo proživljava, bez sećanja na reboot koji donosi jutro. Svako osim vas i devojke koja vam želi sve najgore...

Ko ste zapravo vi? Kolt Von (Colt Vahn), bivši šef obezbeđenja na Blackreefu, kome ovo, po svemu sudeći, nije prvi put da pokušava da pobegne iz repetitivnog pakla. Nakon inicijalne amnezije, vaša sećanja ostaju očuvana na početku svakog dana, uz kompletan reset situacije na ostrvu, što će vam omogućiti da lagano i strpljivo napravite plan koji će vam konačno doneti slobodu. Da biste pobegli, morate da razbijete ovu beskonačnu petlju, ali kako? Pa - lako. Morate da fizički likvidirate sedmoro ključnih ljudi koji anomaliju drže aktivnom. Vizionari, kako ih igra zove, živopisni su likovi iz različitih miljea, od naučnika, konceptualne umetnice i bogatog naslednika, do bivšeg kriminalca koji je postao šlager-pevač, psihotičnog game developera i drugih. Osim sociopatskih tendencija, povezuje ih i želja da po svaku cenu očuvaju svoj sumanuti projekat. Kroz mnogobrojne logove, interakcije i naraciju, upoznaćete ih bolje nego što biste možda želeli.

OK, sedam ubistava do slobode. Ne zvuči previše komplikovano dok ne provalite da je dan u igri koncipiran tako da vam ne daje dovoljno vremena za to. Blackreef je podeljen na četiri ogromne zone, a poseta svakoj troši 1/4 aktuelnog dana, tako da fizički nije moguće uloviti sedmoro vizionara bez ozbiljne manipulacije koja će ih sabrati na manji broj mesta. Taj proces istraživanja je suština igre. Njuškanje po svakoj zoni, zavlačenje u svaki ćošak radi nalaženja tragova i njihovo dalje odmotavanje kroz questove postepeno će graditi defaultnu agendu vizionarskih dana, koju ćete postepeno menjati kao što je Bil Marej gradualno korigovao svoje ponašanje. Dvoje vizionara su u šemi i tajno se sastaju svakog popodneva na skrivenom mestu? Jedan od njih pravi žurku koja se dešava kasno uveče, na koju nisu svi pozvani? Treći je entuzijasta kad je reč o vatrometu koji se može sabotirati? Na vama je da istražite sve te tragove i optimizujete akcioni plan za ključni dan kada će sve kliknuti na svoje mesto.

Sve što otkrijete u igri, a stvari za otkrivanje ima tušta i tma, zapisuje se u pregledni dnevnik, olakšavajući vam planiranje. Pomalo smeta činjenica da će vam igra sama sažvakati zaključke, bez mnogo potrebe da sami deducirate ključne nedoumice. U Deathloopu ništa nije proceduralno generisano tako da vas tera na adaptaciju pri resetu svakog dana, već se sve slaže kao slojevi na gibanici, zahtevajući od igrača samo da bude strpljiv i da prolazi kroz dane rešavajući jednu po jednu stvar. Ta „linearnost u nelinearnom pristupu” uspešno je maskirana odličnom pričom i vanserijski dobrim likovima, među kojima prednjače Kolt i Džulijana, misteriozna devojka koja vas troluje i proganja. Da, proganja. Svaki čas će vam upasti u misiju, zaključati izlaz i početi da vas juri. Po defaultu je opasnija od običnih protivnika, što eksponencijalno raste ako igrate u online režimu, pa njenu ulogu preuzme drugi igrač. Ovo je efektan, mada opcioni faktor nepredvidivosti, koji funkcioniše slično invazijama u Dark Soulsu.

Pored toga što je pucačina sa evoluišućim inventarom, Deathloop je vrlo lagana rogue-lite igra. Ako vas u određenoj zoni ubiju dvaput (a drugi put se ne vratite i ne apsorbujete svoju telesnu energiju), kompletan dan i svi skupljeni resursi resetuju se na početak. U offline režimu, kad Džulijanu vodi AI, treba da budete zaista smotani da vam se to desi, ali ako igrate online, iskusni ljudski lovci vam mogu praviti pakao od života. Akcioni segment igre totalno podseća na Dishonored ili Bioshock - pored balističkog oružja, imate i „nadnaravne” sposobnosti koje funkcionišu kao plazmidi ili kako se već zovu u Dishonoredima. Jedan vas čini nevidljivim, drugi vam omogućava teleport na kratkim distancama, treći vam daje nadljudsku snagu... Kao i oružje koje modifikujete različitim dodacima, i ove sposobnosti možete budžiti modulima koje možete da farmujete od vizionara od kojih ste ih oteli in the first place. Generalno, potreba za grindom opreme je minimalna i većinu potrebnih dodataka ćete organski nafarmovati dok jurite standardne questove na dnevnoj bazi. Ipak, ovo je igra koju nećete igrati zbog kvaliteta njenog akcionog segmenta (kojem, doduše, ništa ne fali), već zbog slasti eksperimentisanja, otvaranja tajnih prolaza i vanserijske naracije koja prožima njen svaki aspekt.

PC verzija igre pati od retardirane Denuvo zaštite, koja jede hardverske resurse i od igre na konfiguracijama koje nisu šampionske pravi šou zapinjanja i frustracije. U pitanju je potpuno isti problem koji je imao Resident Evil Village, pre nego što je Capcom poslušao urlik besnih mušterija i pečom disejblovao tu DRM blamažu. Stvarno, kakav treba biti moron pa insistirati na Denuvu nakon toliko negativnih iskustava? Mislim da se Arkane tu ništa nije pitao i da je tu odluku doneo neki zli konzilijum u izdavaču Bethesdi. U normalnim uslovima bih vam predložio da igru igrate na nekoj drugoj platformi, ali Deatloop će još neko vreme biti ekskluzivan za PlayStation 5, koji je u Srbiji videlo manje ljudi od neuhvatljivog Dragudavca iz jadarskih šuma. „Ako nemaju hleba, nek’ jedu kolače”, rekla je Marija Antoaneta, a onda su joj odsekli glavu. Ja vam zato savetujem da sačekate, jer će samo strpljen biti spasen.