1. septembar 2021.

Avganistane, doviđenja i hvala ti na svim igrama. Dvadeset godina konflikta i okupacije bilo je dovoljno da se zasitimo pustinje i Paštuna za narednih nekoliko decenija. Sada, kad je taliban ponovo došao na svoje, izgubio si šmek ekskluzivnosti, jer su mnoge neočekivane zemlje preuzele steg s uvezanim borbenim prućem, da ne kažem fascio di combatimento. Australija i Novi Zeland furaju novi, fascintan brend fašizma, koji prosto vapi za interaktivnom ekranizacijom, jer nije low-key i bradat kao islamski, već visokotehnološki, sofisticiran i sirov na način koji je mogućan samo u bivšim robijaškim kolonijama. Da je Kurt Rasel mlađi, pa da snimi „Bekstvo iz Melburna” i da Ubisoft paralelno napravi urbanu open-world igru, pa da zaplovimo u uzbudljivu, predapokaliptičnu budućnost koja priprema teren za pobesnelog Maksa.

Ali, poenta ovomesečne kolumne ipak je sećanje na prošle dane i setna refleksija na sunčani Avganistan. Trudim se da ne googlam i da sve vadim iz glave, jer time podvlačim upečatljivost igara na tu temu - ako se neke nisam setio, znači da nije ni trebalo da je se setim. Naglašavam da me je sve u vezi sa tom nesrećnom zemljom fasciniralo i da sam prirodno gutao sve igre, filmove i poneku knjigu koja se bavila Avganistanom, tako da zaborav, u mom slučaju, podrazumeva isključivo nisku relevantnost određenog proizvoda ili dela.

Delta Force: Task Force Dagger (2002.) verovatno je prva značajna igra na tu temu. Bavila se početnom, uspešnom fazom invazije na Avganistan, sa bazičnim zapletom i prostim misijama koje bi vam danas delovale bedno. Arhivirajmo je pod brojem jedan, šel vi? U narednih nekoliko godina, igre su dosledno sledile geopolitički ritam NATO-a, koji je 2003. zagrizao u Irak, konflikt sa mnogo više pirotehnike, koji je zarobio pažnju developera.

Sledeća Afghan igra koja mi pada na pamet jeste Medal of Honor (2010.), pucačina koja je podigla najviše prašine, jer vam je u multiplayeru davala priliku da igrate kao taliban. Ne insurgent ili nešto slično neodređeno, već pravi, punokrvni, bradati talib. Nakon nekoliko meseci bečenja i zgražavanja u medijima, taliban su izmenili u OPFOR, jer je to jadni Electronic Arts. Igru sam nedavno ponovo instalirao i prijatno se iznenadio što još ima ljudi koji se kokaju u multiplayeru, mahom na RU serverima. Malo talibanluka u subotnje popodne prija uz hladan kvas... Iste godine, imali smo priliku da igramo Combat Mission: Afganistan, simultanu real-time strategiju u kojoj ste kao SSSR igrali protiv mudžahedina i obrnuto. Da, igra je imala i prototalibansku stranu koju ste mogli direktno da sučelite sa komunistima. Koliko mi je poznato, tu igru danas možete da kupite samo na sajtu izdavača (Slitherine). Fragmente sovjetske okupacije Avganistana mogli ste da iskusite i u nekoliko misija Call of Duty: Black Ops II (2012.), mada to nije bio primarni fokus igre.

Ako vam je pre sedam godina bilo do retardirane pucačke zabave na šinama, mogli ste da igrate Heavy Fire: Afghanistan (2014.), pucačinu koja ne zahteva gram mozga, ali, ipak, traži neke reflekse. Od svega nabrojanog, ona ima najmanji mentalni requirement, a i najnižu cenu - možete da je kupite na Steamu za dva evra, što nije mnogo za jedan komadić istorije.

Najuvrnutija igra s avganistanskom tematikom svakako je Metal Gear Solid V: The Phantom Pain (2015.). Igra je peak Kodžima, sumanuta i fascinantna, ali ne eksperimentalna i kretenska kao Death Stranding. MGS V verovatno ima najlepše skockan 3D teren od bilo koje igre koja je ikada zavirila u taj deo sveta, ako ne računamo Microsoft Flight Simulator.

Afganistan ’11 (2017.) simulirao je srednju i poznu fazu okupacije Avganistana, one u kojima su zapadni okupatori pokušali da izgrade puteve, škole i drugu infrastrukturu i da taj narod na silu iščupaju iz gvozdenog doba i teleportuju ga u moderna vremena. Igrajte je ako želite da vidite koliko je ta ideja bila uzaludna - gameplay se bukvalno svodi na zapušavanje desetina rupa koje će vam ubiti nadu i entuzijazam da se tamo ikada može desiti nešto pozitivno.

Za kraj, ako dozvoljavate, želeo bih da vam preporučim dva odlična filma na temu Avganistana. Prvi je „Beast of War” iz 1988. godine, američko igrano ostvarenje o zlim Rusima, koje svedoči o tome koliko je USA nekada bila inteligentnija u konstrukciji propagande. Drugi je „Restrepo”, moderni dokumentarac o izdvojenom USA outpostu u dolini Korengal, koji će vam na slikovit način ilustrovati zašto su Amerikanci izgubili taj rat. U njemu, recimo, imate ispovest komandanta baze koji se hvali činjenicom da nije hteo da analizira obaveštajne podatke pre nego što je preuzeo dužnost da ne bi postao žrtva predubeđenja. Priceless.